Generacijska solidarnost. Da li i mladi i stari znaju šta je to. U prosveti očigledno nemaju pojma, a nadležne baš briga.

Jedna profesorka u Subotici ima 40 godina radnog staža i ne pada joj na pamet da ide u penziju, čak se i uvredi kad joj rešenje za penzionisanje stigne na adresu. Za časove više ne mora da se sprema, plata je sigurna i prosečna. Takvih slučajeva u zemlji Srbiji je čak 15.000. Nažalost, duplo je više onih koji nemaju pun fond časova, čak ispunjavaju samo deseti njegov deo i zarađuju mesečno od pet do 15.000 dinara. Zato u pauzama između časova taksiraju i bave se fizičkim poslovima ne bi li kako prehranili sebe i svoju porodicu.

Javna je tajna da mesto u prosveti košta 7.000 evra. Najjednostavnija procedura je da se nađe neko pred penziju, pa se direktoru da par hiljada evra, kandidatu za penziju isto toliko. Kako budućeg penzionera čeka i otpremnina od oko 250.000 dinara, u ovom trouglu svi budu namireni. Pa čak i onaj koji plaća za svoje radno mesto jer je sebi obezbedio 40 godina sigurnog posla, sa još sigurnijom platom.