Vlasnica dve fakultetske diplome s titulom mis i u svojoj biografiji uknjiženim zanimanjima prevodioca, voditelja i novinara, veći deo slobodnog vremena u vreme pandemije virusa korona provodi nagnuta nad šivaćom mašinom. Šije, zapravo, pamučne maske za lice i poklanja ih stanovnicima svog mesta, koji ne mogu da shvate da poklon dobijaju besplatno.

Ovo se ne dešava u Srbiji, zemlji u kojoj se niko ne bi čudio požrtvovanosti i humanosti, već u Americi, odnosno, u Porter Ranču (Porter Ranch) delu Los Anđelesa (Los Angeles), a naša i junakinja onih kojima donira maske je  iz Niša –  Nancy Snezana Pešić.

This slideshow requires JavaScript.

„Ovde jedino izaziva čuđenje to što maske dajem besplatno. Amerikanci su to, moraju dva, tri puta da me pitaju da li su stvarno besplatne. Nekako im je čudno da u vreme kada mogu da zaradim novac na tim maskama ja to ne radim. Njihovi mozgovi rade samo na principu kapitalizma, oni ne znaju za drugo pa im je onda čudno da neko može nešto da im da besplatno“, piše za juGmediu iz prekookenaskog grada sa vremenskom razlikom od devet sati.

Nancy Snežana Pešić je već 10 godina u Sjedinenjim američkim državama. Otišla zahvaljujući dobijenoj zelenoj karti na lutriji koju ta velika zemlja organizuje svake godine, i ima dvojno državljanstvo. U Porter Ranču trenutno radi kao terapeut za ispravljanje ponašanja sa autističnom decom u osnovnoj školi. Planira da postane učiteljica za decu sa specijalnim potrebama-autizmom, i trenutno polaže ispite kako bi aplicirala za program na California State University i dobila licencu za rad u Los Angeles Unified School District – LAUSD.

„Kalifornija je mere uvela na vreme i ljudi ih poštuju. Zato ima veoma mali broj zaraženih, ali što je još bitnije i umrlih za svojih 40 miliona stanovnika. Prema onome što mogu da vidim kada izađem do prodavnice, nema redova, nema panike, maske su obavezne pa ih zato svi nose, ali rukavice nisu, njih nosi samo ko hoće“.

„U Nišu sam 10 godina radila na Niškoj Televiziji (2001-2010 kada sam se preselila u USA), od prevodioca svetskih vesti, preko voditelja, do zamenika zabavne rubrike, dok smo je imali, pa onda reporter u informativi. Zavrsila sam dva fakulteta. U Nišu Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja i u Los Angelesu socijologiju – rad i društvo (human resources) na California State University kao najbolji student na grupi. Dobila sam za to dve nagrade od dekana grupe“, priča za juGmediu.

Šivenje maski u vreme korone nije jedino njeno učešće u društvenom radu u Los Anđelesu.

„Pre dve godine sam bila jedna od 25 izabranih, tada studenata, koja je učestvovala u radu Akademije za lidere i tesno sarađivala sa gradskom kućom Los Angelesa. Za svoje zalaganje dobila sam zahvalnicu“, dodaje naša sagovornica.

Vraćamo se ponovo na maske. Zanima nas odakle joj mašina za šivenje i umeće.

„Mašinu za šivenje imam već par godina i naručila sam je preko Amazona. Odrasla sam u tekstilnoj radionici moje mame, pa tako znam da šijem. Nikada nisam volela da se time bavim ali me je mama naučila svim osnovnim stvarima pa tako sebi mogu sašiti pantalone, suknju, bluzu, haljinu…“, objašnjava.

I Amerika se na početku suočila sa nestašicom maski. Kasnije nisu bile problem, ali se po apotekama mogu naći, priča, medicinske maske.

„Pošto su  plaže i staze za pešačenje zatvorene, ljudi idu u delove grada koji su na brdu ili sa više zelenila i šetaju. U delu gde ja živim vikendom možete i do 50 ljudi sresti dok hodaš na relaciji od 5 kilometara. Maske nisu obavezne za šetnju, nosimo ih samo u prodavnicama“.

„Međutim, prema preopruci guvernera Newsom-a pamučne maske su mnogo bolje jer duže traju a i peru se posle svagog nošenja pa ih možete koristiti danima. Na platformi Nextdoor.com sam videla 2, 3 oglasa da neko šije maske ali ih prodaje. No, ja, jednostavno, nisam želela da budem kao neki ’ratni profiter’ i da u vreme pandemije zarađujem na komšijama, pa sam tako odlučila da kupim materijal od svog novca i sašivene maske delim kome treba. Za narudžbine i detalje preuzimanja sam koristila i dalje koristim istu platformu, odnosno aplikaciju. Ipak, najdraže mi je kada od onih kojima sam dala maske dobijem reči hvale, na licu mesta ili kasnije kroz aplikaciju. Meni je to dovoljno, ne treba mi novac“, priča Nišlijka koju, iako otežano piše i misli na srpskom, nije napustila široka srpska dušu.

Takođe na početku izbijanja epidemije, ludlila sa koronom, kako kaže, u Los Anđelesu su vladale nestašice, posebno dugotrajnih prehrambenih proizvoda, dezinfekscionih sredstava i toalet papira.

„Bilo je nestašice svega i svačega, ali to je sve bilo kratkog daha. Kada su ljudi videli da nije ’smak sveta’ i da prodavnice normalno rade prestali su da kupuju u enormnim količinama pa sada sve to možete naći u radnjama. Apsolutno nema artikla da nije dostupan, radnje su opremljene isto kao i pre Korone“.

Iako pretrpana obavezama, našla je vreme i za zabavu, svesna svoje lepote, pa je nedavno izabrana za Ms Woman Porter Ranch na Miss West Coast Pageant. Pobedila je u jednoj od 8 kategorija, u kategoriji „36+ godina neudata, bez dece“ i time stekla pravo takmičenja na zvaničnom izboru za Miss California 21. juna 2020.

„Prva sam Srpkinja koja se takmiči na ovom prestižnom izboru, a koliko je to važno takmičenje govori činjenica da pobednice iz svake kategorije idu u Las Vegas na zvanični izbor za Miss USA. Takmičarka, inače, mora da budu u tačno specifikovanoj kategoriji, mora biti prirodno rođena kao žensko, državljanka USA, da nikada nije objavila nikakvu golotinju ili explicitne fotografije i da je minimum 6 meseci stanovnik dela grada (Los Angelesa) koji predstavlja. A moto organizacije izbora je Miss California US Pageant promoviše lepotu, inteligenciju i harizmu žena svih starosnih grupa“, ističe.

Priča i o  svom Porter Ranču

„Moj Porter Ranch je poznat po ET Parku, baš gde ja živim, jer je u njemu snimana scena za ET film gde glavni akter vozi onaj bicikl nizbrdo (ta scena se moze naći na youtube). Međutim, to nije jedini park, pošto je to jedno brdo imamo puno zelenila i dva kanjona sa obe strane gde su locirane neke od staza za pešačenje i rekreaciju. Sada su te staze zatvorene, kao i plaže u LA, pa stanovnici Porter Ranch-a, ali i ostalih komšijskih naselja dolaze i šetaju ulicama jer su prepune zelenila pa imamte osećaj da šetate kroz park“.

„Živela sam neko vreme u srcu Hollywood-a, ali u globalu taj Hollywood je takva jedna štrokava rupa, ali zaista. Ono što vidite na dodeli Oskara je sve namontirano i ispolirano pa mislite da se sve desava u nekom elitnom delu grada što u realnosti nije slučaj“

Zanimalo nas je koliko često dolazi u Niš i da li joj nedostaje rodni grad?

„U Niš dolazim uglavnom jednom godišnje, leti, mada se desilo da sam dve godine zaredom bila po dva puta jer mi je otac bio bolestan. Iskreno, da nije roditelja apsolutno ne bih imala potrebu da dolazim. Pitaćete me verovatno zasto? Da me ne shvatite pogrešno, drago mi je da vidim svoje dobre prjatelje ali mali broj njih je ostao u Nišu, svi su se negde rasuli. Sa ovima što su ostali nemam o čemu da pričam, nemamo više zajedničkih tema, samo: Ej jel se secas… Svi razgovori se vode oko tema u prošlom vremenu. Naravno, kao i svima iz dijaspore, i meni jedino naša hrana nedostaje. U Los Angelesu ima samo dva mesta gde možete pojesti nešto iz naše kuhinje, a ako hoćete proizvode iz ex Jugoslavije www.ukusibalkana.com je mesto gde da ih poručite“, objašnjava.

Uprkos uvreženim mišljenjima da naša dijaspora redovno prati šta se dešava u domovini, Nancy kaže da se poodavno oslobodila te navike.

This slideshow requires JavaScript.

„Ne pratim situaciju u Srbiji jer bih se samo nervirala, a nemam moći da bilo šta promenim. Čujem tu i tamo ponešto, ali sam ugasila sve informacione autlete iz naše zemlje. Tako isto reaguju i moji prijatelji sa kojima se družim. Jednostavno nam se ne dopada trenutna situacija i bolje je da ne znamo i ne komentarišemo“, priča Nišlijka koja se u Americi dokazala i u profesionalnoj i u humanoj sferi, ali i na polju lepote.