Ne zna se tačan datum, odnosno, godina ni vek, kada su monahinje Srpske pravoslavne crkve iz ženskog manastira u selu Mušutište kod Prizrena svilom izvezle grb sa četiri ocila i krunom iznad na srpskoj zastavi, i sa koliko su je ljubavi vezle, ali je pouzdano da ona nije više u vlasništvu obližnjeg manastira Svetih arhangela.

Monahinje su tu zastavu, sa dva lica, poklonile ovom manastiru kod Prizrena, koji je zadužbina srpskog cara Dušana.

Danas nema više ženskog manastira u Mušutištu i još destak crkava, kao ni Srba, a i manastir Svetih arhangela je spaljen posle povlačenja srpske vojske i življa sa Kosova, pa kasnije obnovljen i u njemu, kako piše na Vikipediji, živi desetak monaha.

Jedino što je iz njega spaseno jeste upravo je zastava monahinja, zbog dvostrukog veza.

“Tokom povlačenja zastava je bila moja glavna briga, više sam brinuo o njoj nego o svojoj glavi jer je reč o neprocenjivom blagu”.

“Kada je 1999. godine došlo naređenje za povlačenje srpske vojke i policije zajedno sa srpskim življem i iz Prizrena, meni je pokojni general Delić naredio da skinem zastavu, a ona je bila ukras celog manastirskog kompleksa, jer se bojao da ne bude spaljena. I bila bi da je ja nisam uzeo i doneo u Leskovac”, priča Leskovčanin Saša Stevčić.

To je bilo pre 24 godine, a zastava izgleda kao da je juče vezena.

“Od nekih monaha sam čuo da je ona tada bila starija više od veka, ali u onoj brzini ja nisam mogao da proveravam navode. Znam samo da su se vernici klanajali i ispred nje, kao ispred svetinje”, priseća se sagovornik Jugmedie.

Ova svetinja se sada nalazi u prostorijama Gradskog odbora Pokreta Kraljevine Srbije u Leskovcu, čiji je Stevčić predsednik, i istaknuta je na vidnom mestu.

Zastava je na dodir mekana i teška. Onaj ko se razume u vez može da proceni da je on vrhunski, a svila kojom je najvažniji simbol države Srbije izvezen blista i miriše, iako davno nije opran. Ko zna, možda iz onog veza zrače ljubav, nada i vera, možda se još tu prepliću nevidljive ljudske sudbine, možda miriše – istorija.