Budućnost u ruševinama i bolu“, opisala bi srpsku baštinu koja je izgubljena u snovima o miru. Od 1999. godine obuhvatila je uništavajuća mržnja, privremeno okupirani južnu Srpsku pokrajinu. Crkve, arhivi i manastiri postali su nosioci kulturnog nasleđa koje je opljačkano od strane vandala i zločinaca. Svetske organizacije su objavile da će zaštititi srpsku baštinu i njene univerzalne vrednosti civilizacije.

Zašto je bilo smisleno i divljačko uništanje naših tragova na KiM? Sve da se ne krene u izgradnju mira kroz međunarodnu saradnju u obrazovanju, nauci i kulturi i ne prizna pravo Srbiji da može zaštititi svoje korene i svoju kulturu na KiM. Kako bi zaštitili svoju ugroženu budućnost moramo ispitati sve političke realnosti sa kojima se suočava naša baština.

Da li UNESKO uspeva da spašava naše drevne kulturne lokalitete na KiM? Da li su svi neprocenjivi lokaliteti stavljeni na Listu svetske baštine i zašto taj proces kontrolišu političari i generali, a ne stručno osoblje za zaštitu kulturnog nasleđa?

Sve ono što se nalazi na Listi svetske baštine, zapravo je počelo da ugrožava same te lokalitete. Integritet označenih lokacija je ugrožen, one su postale meta privremenih organa na Kosovu, dakle istih onih koji su ih rušili i spaljivali. Sada se želi da se Srpska kulturna dobra proglase baštinom istih tih vandala. Falsifikuje se sve što bi taj proces omogućilo. Svesno uništavanje, teroristički napadi nisu poštedeli ni spomenike na grobljima, a kamo li ono što se nalazi na Listi svetske baštine što ju je sačinio UNESKO.

Oni koji su oteli deo Srbije sada koristete te lokalitete kako bi u pregovorima sa svetkim organizacijama pribavili za sebe međunarodni legitimitet. Ulazeći u pregovore sa različitim vladama, kreću se po međunarodnoj sceni politike, stvaraju ekonomske i političke veze. Nasleđe, očuvanje i zaštita, gurnuti su u drugi plan i UNESKO se pretvara u teren za političku borbu i ostarivanje meke moći.

Zvuči utešno što se zna  da je UNESKO osnovan kao odgovor na uništenje kulture koje su sproveli nacisti posle drugog svetskog rata. Uništenje su na Metohiji sproveli šiptari, a isto je omogućeno intervencijom najveće vojne sile sveta. Poređenje je paradoksalno i bolno. Sve se odigralo zbog ostvarenja  kolonijalnog interesa Zapada i sve je ostalo samo laž, koja se plasira da bi se sakrila jednostavna istina.

Sasvim je drugo pitanje kako se u tom procesu ponašala Srbija sa mladom zemljom sa kojom je uvek bila saveznik i da li se mogla izbeći nesreća i puzanje po slomljenom staklu. A Evropa, gde je u ovom procesu? Verovali smo samo njenim očima a njene oči, uvek nam govore laži. Ipak, verujemo li još uvek u Evropu i kapacitete aktera njene izgradnje? Za tako nešto treba nam politička volja, institucije i sredstva. Sve će pak biti uzalud, ako se ne budu angažovale sve društvene snage. Izgradnja Evrope u prvom redu je volja njenih ljudi.

Evropska istorija nas uči da ne opstaju izdvojene i podeljene zemlje. Ko želi da živi u izdvojenim zemljama, da se utapa u nacionalističkom otrovu, priziva svoju propast ostaje bez prošlosti i gubi budućnost. Takvi su protiv istorije, naći će se na dnu istorije i biće osuđeni od istorije. Šiptarima niko  nikada u istoriji nije pomagao kao što je to činila Srbija. Pružili smo im ruku kad to niko nije hteo. Dali smo im sve, a onda su odlučili da nam uzmu i srce. Oteli su nam Kosovo i misle da sada sa njim mogu da rade šta hoće. Dobili su dozvolu da progone, hapse i sude, da izmišljaju zakone, da maštaju o onome što nikada nisu imali. Ako se stvari uskoro ne promene, od naše baštine na KiM neće ostati kamen na kamenu. Kao drvo bez korena, Srbiju će tada lako srušiti.

Prijatelji nas hrabre: Taktički manevar se  bliži kraju i moć je ponovo na našoj strani. Oni koji su ih stvorili, trenirali i negovali, postavili su ih na put na kome će se sigurno razboleti i stradati. Njihova odobrenja za zločin biće ukinuta.

„Ne plači momče, Kosovo je uvek bilo samo  Srpska grobnica i stratište“, šapuće izdajnik.

Šta je sledeće: da li je naša budućnost na KiM osuđena na ruševine i zgarišta i   kad je vreme za novi rat? Da li smo dobri majstori, vidimo li bar nekoliko poteza unapred, ili  uplašeni i zbunjeni srljamo u ništavilo, nastavljajući da gledamo jedni druge kroz nišan? Istoričari, antropolozi, kulturolozi, duboko su uronjeni u srpsku kulturu koja se nalazi i koja je nastala na Kosovu i Metohiji, odavno. Sve u vezi stavljanja na Listu kulturne baštine, više liči na političku istoriju, sa značajnim brojem antopoloških elemenata.Zvanično, secesija je ušla u konačnu fazu i reakcije izbeglog stanovništa proglašene su ličnim, porodičnim dramama i malo koga brinu. Drama svih Srba i njihove duše,  još uvek na Zapadu nikoga od zvaničnika ne interesuju.  Nema jednostavne pobede, ignoriše  se plač dece, i ne čuju teške reči muškaraca. Ova situacija može samo da se pogorša.

Arhivisti i drugi staratelji istorije imaju svoju ulogu u ovom procesu. Ipak, mora se priznati da se briga o kulturnom nasleđu ne dešava u vakuumu. Politika, njeni interesi, ekonomija sa svojim ćiftama, snažni su akteri tog procesa u kome se loše i sa velikom veštinom upravlja mozgovima. Takođe, sve su to intrumenti za sprovođenje ideologije, nacionalizma i ekonomskog bogaćenja. Naši istorijski lokaliteti, naša istorija na KiM koriste se za falsifikate, utvrđivanje lažnih granica i dalje ponižavanje već poniženih.