Već je postalo opšte mesto da, kada umre neka poznata ličnost, neki strani ili domaći glumac ili pevač ili druge vrste umetnik na društvenim mrežama osvanu njihove slike uz srceparajuće tekstove i neizostavno R.I.P. sa godinom rođenja i smrti u zagradi.

Tako na društvenim mrežama uglavnom slažemo da ih nikada nećemo zaboraviti, da su deo našeg odrastanja i slične floskule. A to u sebi nosi trunčicu istine i ogledalo nas samih koje nas ne čini ni boljima, ni lepšima. Naprotiv.

Da li se neko seća one učiteljice (ili učitelja) koji su nas učili šta je drugarstvo. Plemenitost, koji su nas učili da pišemo i sabiramo, da govorimo istinu pa ma koliko da boli i koji su sve od sebe davali da u peti razred uđemo što spremniji? Da li se sećate svojih razrednih starešina iz osnovne i srednje škole, jeste li za njima pustili koju suzu kada ste čuli da su otišli u bolje društvo – i zašto niste? Zašto nikada niste podelili njihove slike na društvenim mrežama uz neizostavno RIP, čak i kada ste čuli sa zakašnjenjem?

Niste stavili na svoje profile sliku one medicinske sestre koju su svi zvali „oštrokondža“ a koja je bila neka drugarica vašoj rođaki i preko reda vas propuštala kod lekara na pregled. Tada vam je ličila na vilu, ako se dobro sećam a niste je voleli ništa manje od svoje frizerke koja vam sređuje kosu više od dve decenije, kod koje ste ostavili mnoge sate ispovesti iako ste samo znali da je zakačila nešto posle razvoda. Kada ste videli umrlicu na vratima njene radnje, prvo vam je palo na pamet – kod koga sada da idete na friziranje?

Zar svi oni, koji su u najvećem delu deo vašeg stvarnog života, ne zaslužuju iskrene i ljudski tople reči zahvalnosti?

Zar je moguće da su vam belosvetske zvezde bliže od ljudi sa kojima ste svakodnevno delili tajne?
Zašto se TOLIKO folirate?