Mesečna zarada koja ide i do 5.000 dolara, uprkos teškom i isrcpljujućem, svakodnevnom radu, od po 16 sati, bez pauza, u “fish industriji”, glavni je motiv zbog kojeg među sezonskim radnicima na Aljasci ima i Srba.

Za Aljasku treba biti spreman, kaže Boris Vlačić, koji je tamo radio u dva navrata po tri meseca, a planira da ide ponovo, i dodaje da je za pripremu potrebno u glavi prelomiti zašto ideš, koji su ti motivi i koliko si spreman za tako nešto.

“Aljaska je vrlo specifična, život tamo, rad tamo, sve je nesvakidašnje i nije nešto sa čim se susrećemo ovde. Često se radi jako puno, radi se po 15, 16 sati dnevno, malo se odmara, malo je prostora za neku preteranu socijalizaciju, a ako se uleti u “jaku” sezonu, slobodno vreme gledate da iskoristite maksimalno za odmor, neophodan organizmu”, priča Vlačić za Tanjug.

Ako se radi 16 sati, to ne znači da se odmara osam, već je to 16 sati aktivnog rada, u koje ne spadaju petnaestominutne obavezne pauze kao i pauze za tri obroka, koje traju po 30 minuta

Kada su u pitanju poslovi, to podrazumeva ceo proces proizvodnje, od istovara ribe sa brodova, do finalnog proizvoda, koji se pakuje u hladnjače i šalje u promet.

Ne postoji zvanična podela na muške i ženske poslove, ali tamo gde su uslovi fizički teži ili ekstremniji, poput hladnjače, tu u principu rade muškarci, a ono što je vezano za traku, a da ne podrazumeva podizanje nekog tereta, rade i žene i muškarci.

“Ukoliko ne znate da čistite ribu, ne brinite, naučiće vas tamo. To je posao koji se uči jako brzo”, kazao je Vlačić.

Poslodavci su vrlo korektni, prava radnika poštuju se i cene, sve je uređeno zakonskim regulativama, na šta se veoma obraća pažnja, kazao je Vlačić i naveo da na job fair-u, koji se organizuje u Beogradu, svaki od potencijalnih radnika na Aljasci biće upitan da li je spreman da radi 16 sati, kao i da stoji toliko vremena, jer su poslovi takvi da zahtevaju da se toliko vremena provede na nogama.

Kako kaže, ako je neko bolestan, niko ga neće terati da radi, ali ne može da se kaže poslodavcu “ja bih danas da ne radim, jer mi se ne radi, ide mi se na izlet”.

Vlačić navodi i da svi radnici po dolasku odmah prolaze kroz intervju sa menadžerima postrojenja, kako bi se videlo šta bi kome odgovaralo najviše da radi.

“Pitaće za druge veštine, a da nisu vezane za to i po tome će procenjivati koje radno mesto je najbolje za tebe. Neće u potpunosti izaći u susret, ali gledaće da vam udovolje”, ispričao je Vlačić.

Smeštaj je kolektivni, u vidu muških i ženskih spavaonica, koje su uglavnom četvorokrevetne, a za radnike su obezbeđena tri glavna obroka i dve užine u toku dana.

PROČITAJTE VIŠE:

Nišlija odustao od posla u Nemačkoj posle samo jednog dana

Zaustavljen konkurs za odlazak medicinskih sestara u Nemačku

ODE NAM MLADOST: Svi beže u inostranstvo

U ovom trenutku iz Leskovca planira da se iseli više od 40 posto građana

Poznavanje engleskog jezika je, prema mišljenju i iskustvu Vlačića, takođe bitno.

Vlačić ističe da se mora biti svestan gde se ide, zašto se ide, kao i da nije lako, i to više u psihičkom, nego u fizičkom smislu. Teško je zbog odvojenosti od porodice, prijatelja, nije sigurno da će na svakom mestu i u svako vreme biti interneta, a nedostajaće i stvari na koje smo navikli kroz svakodnevnicu.

“Ali, prelomiš u glavi zašto ideš i guraš. Koliko je teško, ja bih na kraju rekao i da nije. Može da se izdrži, ali taj novac koji zarađuješ te tera da ideš dalje. Rekao bih da je potrebno sedam do 10 dana adaptacije i posle to pređe u rutinu i uhvatiš ritam”, kaže Vlačić.