Tiho pomeranje šume, cvrkut ptica i šum potoka Šaranica punog vode remeti lavež izgladnelih pasa, po nekoliko u jednom dvorištu. Glavni i jedini strmi sokak sa izrovanim makadamom – pust. Zaustavljamo se pored prvih kuća. Trubimo. Izilazi žena. Pitamo gde je centar sela. Ovde, tu, tamo, pokazuje rukom, dok je gledamo u čudu ne shvatajući da je Kaštavra kod Leskovca veliko kao jedna mahala.

Selo Kaštavar udaljeno je od Leskovca, kada se ide preko Priboja, svega 12 kilometara, ali zbog lošeg puta koristi se onaj uzani i krivudavi asfaltirani put od susednog Pečenjevca, gde dva automobila ne mogu da se mimoiđu. I baš na ulazu u selo taj se asfalt završava, prekida se.

Ovde živi tek tridesetak stanovnika sa samo dvoje školske dece i kažu da im je lepo.

„Ništa nam ne fali. Imamo vodu iz gradskog vodovoda i još dodatno iz tri koje smo sami napravili, struju, singal za mobilne telefone malo zeza, blizu je Pečenjevce, imamo voćnjake i rakiju, uživamo u čistom vazduhu. Prosto, ovde je – raj“, priča Goran Mihajlović, na čijoj se terasi okupljaju ljudi jer se odmah čulo da, navodno, dolazi neko da nešto popisuje, jer, ovde samo popisivači i lovci navraćaju.

„Celo naše selo iselilo se u Beograd u naselje Železnik, mada ih ima i po inostranstvu“, pričaju.

Iako veliko Pečenjevce još nema vodu za piće, Kaštavarčani su taj problem rešili još davne 1982. godine kada su preko Podrimca dobili vodu iz gradskog vodovoda.

This slideshow requires JavaScript.

„Pa, imali smo jakog čoveka iz našeg sela – Miroslava Zdravkovića. Bio je predsednik opštine pa narodni poslanik. Imamo i Bobana Sokolovića, do skoro načelnika za privredu i poljoprivredu i on je mnogo učinio“, objašnjavju.

No, sem te vode, koja duž sela pa i preko puta Šaranice curi na više mesta i sliva se u potok prepun vode, ne vidi se ni jedan benefit. Osim, možda Spomenika palima u Drugom ratu gde je postavjena česma i gde se za prvi maj prave žurke.

„Kada je Miroslav počeo da parvi put od Priboja prema našem selu, smenili su ga. I tako smo ostali u zaborav“, dopunjava se Zdravković, dodajući da je ovaj političar na brdu napravio „veliki temelj za hotel i Dom kulture i da se ti temelji još drže, ali ih je šuma pokrila.

Dragan Stamenković je taj prostor očistio, kupio jednu parcelu i na njoj planira da postavi svoji prvu brvnaru, za svoju dušu.

„Ovde je za Prvi maj mnogo ljudi, najviše omladina. Dolaze mladi i tokom vikenda od proleća do jeseni i opet se prave žurke, tako da baš nismo usamljeni“, priča, a na pitanje od čega ih psi brane nema odgovor.

Zaokupljen je svojim planovima. Kaže da će posle prve nastati još mnogo brvnara, da je stolarski zanat nasledio od oca i da je pronašao partnera iz Italije. I to bi, veli, bio prvi pravi biznis o selu.

Živopisno selo Kaštavar ima odličan geografski položaj. Plodna je zemlja i bogata vodama, koje iz prirodnih izvorišta i iz gradskog vodovoda teku na sve strane. Tamo gde je danas šuma nekada se oralo i kopalo, iz rodnih šljivika i vinograda prodavali su se plodovi i pravila najukusnija vina i rakije. Nešto od toga ima i danas u selu, ali je sve destkovano kao i broj stanovnika.

A preostali Kaštavarčani napravili su mit od istorije i to one daleke kada se njihovo mesto zvalo još i Rajska dolina.

Pričaju da se selo prvi put u pisanoj formi pominje u drugom turskom popisu sredinom 16.veka.

„Naš i preci su naše selo zvali Rajska dolina, pa ga i mi danas tako zovemo jer ovde jeste pravi raj, bez obzira što su nam se kuće naherile“, objašnjava Stevan Mihajlović

A taj naziv dobilo je zbog činjenice da su na četiri lokacije od jednog kvadrtanog kilometra pronađeni ostaci četiri crkve iz vremena Justinijana Prime, na lokacijama: Kapovac, Belija, Crkvište i Manastirište.

„Imali su naši preci tu sreću da se nađu na duhovnom putu. Karavani su od Naisusa do naše Rajske doline stizali za jedan dan, tu se odmarali i produžavali za Justinijanu Primu“, tvrde i dodaju da u dugim zimskim noćima proučavaju istoriju.

Znaju da su ovo mesto naseljavali i Kelti još u kamenom dobu o čemu, pričaju, svedoči veliki broj tarakota koje se čuvaju u leskovačkom muzeju.

„Ovde je život uvek pulsirao svom svojom snagom. Nažalost, selo se gasi, iako smo deo bogate leskovačke kotline. Kao da je neko bacio kletvu“, saglasni su malobrojni meštani koje smo zatekli.

A nije uvek tako bilo. Po popisu iz 1954. godine u Kaštavaru su živele 253 osobe, 1981. – 119, 2002. – 68 i 2011. – 50 stanovnika.

„Sada imamo u selu 40 kuća, samo u 20 žive ljudi i to oko 30“, tvrde.

Pitamo gde su onda živela 253 stanovnika?

„Srušiče im se kuće. Izbrisane u prostoru, ali ne i iz naših sećanja“, odgovaraju mudro malobrojni meštani Kaštavara, sela koje je još zarobljenu u prošlosti.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva