Wael je dvadesetčetvorogodišnji mladić koji je pre više od dve godine napustio svoj dom u Siriji, dok danas radi u Vranju u jednoj od nevladinih humanitarnih organizacija kao kulturni medijator čija je uloga savetovanje, ohrabrivanje, obezbeđenje podrške i motivisanje dece uzrasta do 17 godina koja su smeštena u vranjskom Prihvatnom centru za migrante.

Uživa, ističe, u svom poslu kojim planira da se bavi do daljeg, a u budućnosti planira otvaranje sopstvene humanitarne organizacije koja će pomagati ljudima koji su prošli sve što je i on sam kada je emigrirao iz Sirije.

„Deci pružamo različita znanja i upoznajemo ih sa srpskom kulturom, ali i kulturom drugih zemalja Evrope, kako bi dobili korisne informacije o zemljama u koje su se uputili. Pored takozvane škole koju pohađaju, radimo sa njima i na psiho-socijalnoj podršci, u vidu radionica, razgovora i različitih grupnih aktivnosti. Osmišljavamo niz animacija za njih kako bi što kvalitetnije provodili vreme u kampu“, objašnjava Wael i dodaje da veliki broj dece poznaje engleski jezik, i to olakšava komunikaciju sa njima.

RAD SA DECOM KROZ IGRU

Upoznao je, priča za Jugmediu, i prestonicu Srbije, pa je na relaciji Vranje – Beograd živeo godinu i po dana.

„Volim Vranje jer je mali grad i ljudi su mnogo prijatniji, druželjubivi i gostoprimljivi. Sa Vranjancima volim da slavim Uskrs i Božić. Najviše mi se dopada vaša Božićna trpeza, a prijaju mi i dnevni izlasci u Vranju, kao i noćni provod i kafane jer sam otkrio da volim kafanske pesme. Od hrane koju sam ovde probao omiljen mi je burek i pljeskavica, a slatkiš trileće“, otkriva naš sagovornik.

Nije imao nikakvih problema i neprijatnosti sa ljudima ovde, već su ga, kako kaže, lepo prihvatili.

„Jedino mi je žao što mladi ljudi završe fakultet i onda ne mogu da nađu posao ili su prinuđeni da rade nešto sasvim suprotno od onoga za šta su se školovali. Ne vidim, nažalost, ni svoju budućnost u Vranju i uopšte u Srbiji jer se teško živi i skromno zarađuje za neki normalan život“, iskren je Wael.

U Srbiji je, kako kaže, stekao veliko životno iskustvo, a imao je i dovoljno vremena da nauči srpski jezik, ali se nije previše interesovao za to jer je znao da se neće zadržati ovde.  To se, kaže on, obistinilo i za nekoliko meseci odlazi iz zemlje.

Njegova porodica, majka i sestra, ostale su u Siriji, jer, objašnjava, nisu imali dovoljno novca da napuste zemlju svi troje.

„Moja mama je učiteljica, a sestra je završila muzičku akademiju. Ostavio sam ih jer sam morao da spasem sebe, a one su se na neki način žrtvovale za to. Zakon u Siriji kaže da ako u porodici ima jedno muško dete, ono ne mora da ide u vojsku, dok u bilo kom drugom slučaju, svi muškarci u porodici služe vojci. Ja sam jedino muško dete i pored takvog zakona, dva puta su pokušali da me odvedu. Jedino što me u tom trenutku spasilo bile su suze moje majke“, priča Wael.

MIRAN ŽIVOT, NE RAT

Drugi razlog zašto je morao da napusti Siriju je taj što nije znao da koristi oružje, nije želeo da nauči i dalje to ne želi.

„Sada nije bezbedno da mladi momci žive tamo bez oružja. Ja to ne želim nikada da naučim jer ne želim takav život. Želim da imam normalan i miran život kao i svi ljudi“, jasan je Wael koji je gledao kako rat u Siriji uništava njegovu kuću i zgradu fakulteta na kom je studirao poljoprivredni inženjering.

Iz Sirije je, seća se, otišao u Tursku, potom u Grčku, a vožnja čamcem na moru od grčkog ostrva do Atine bila je najgore iskustvo u njegovom životu posle rata.

„Mnogo ljudi je u tom čamcu izgubilo život. Iz Atine, preko Makedonije, došli smo do Preševa gde sam proveo dva meseca. Onda nazad do Mađarske da zatražimo azil koji nam je bez razloga odbijen, zatim su nas vratili u Srbiju i u Beogradu smo boravili na ulici tri dana“, priseća se.

Tamo je, kaže, uz pomoć jedne od organizacija upoznao advokata koji mu je najviše pomogao, pa su on i njegovi prijatelji dobili svu potrebnu zaštitu. Nakon toga našao je volonterski posao, a onda je bio i plaćen za posao koji je obavljao.

„Od tada radim u Vranju posao koji volim. Družim se sa ljudima koji mi prijaju, sa porodicom održavam kontakt i pomagaću im koliko je to u mojoj mogućnosti gde god se nalazim. Moja najveća želja je da vidim ponovo svoju porodicu“, jasan je Wael.