Izlazi iz prostrane i vidno neodržavane kuće i pažljivo bira mesto gde će napraviti naredni korak dok prilazi kapiiji. Otvara je i ljubazno kaže – izvolite. Pred sobom vidimo, procenjujemo, ostrelog čoveka. No nije tako, saznajemo kasnije. Aleksandar Cvetković iz Leskovca, zvani Divac, ima samo 49 godina.

„Da, bolest me je učinila starijim“, izgovara otežano i tiho videvši iznenađeni pogled novinara.

Aleksandar je iz stare leskovačke zanatske porodice. Kao vrlo mlad bio je sportista, a najbolji u košraci, pa su mu drugovi dali nadimak Divac, po legendarnom srpskom košarkašu, koji i danas s ponosom nosi, iako ne bi uspeo, veli, ni da dobaci loptu u koš.

“Znam šest zanata, elekrtičarski, tapetarski, zidarski, stolarski i drugi, no sada to ne vredi više“, dodaje.

Od velikih bolova 2012. je umalo izvršio samoubistvo.

Pre nego je otišao u rat i 1999. godine 31. maja zadobio povredu glave na Paštriku, odnosno, u Šeh mahali,  pred njim je bila sjajna budućnost. Imao je samo 27 godina, stalni posao u fabrici „Zdravlje“, ženu koja mu je rodila sina i koja je bila trudna s ćerkicom. Omiljen u društvu, sportista i zantalija. Jedna nepromišljenja vojna naredba odvela ga je u život sa bolovima, u samoću i bedu.

„Ja još ratujem. Još sam sa mrtvima, još sam u onom podrumu sa jaucima i zarobljen. Ratujem čim zatvorim oči i uspavam se, ratujem u košmarima“, priča.

Razgovaramo u njegovoj razbacanoj sobi s dva velika akvarjuma s ribicama i s nekoliko kaveza iz kojih se jedva čuje cvrkut kanarinaca i štiglića od brujanja ona dva akvarijuma. Na pretrpanom stolu puna kesa sa lekovima.

„Oni su najbolji prijatelji, svi su me napustili sem njih i oca koji je moj pratilac“, dodaje.

Aleksandar Cvetković bio je pripadnik herojske 549 Motorizovane brigade u kojoj je, tvrdi, bilo preko 15000 Leskovčana. Bio je vojni policajac sa sedištem u Prizrenu kada je počeo rat na Kosovu. Tog 26.maja, kako se seća, sa nekoliko vojnika određen je za pratnju potpukovniku Stojanu Konjikovcu. U Šeh mahali bio je 4 do 5 dana. 31. maja ili 1.juna, ne seća se tačno, bio je žestok napad na granici s tepih bombama.

Nalazili su su se u jedinoj kući sa crepom na krovu. Naređenje je bilo da se izađe iz te kuće i da se sakriju u štali.

„Bilo nas je u podrumu te štale između 30 i 40. Pala je jedna granata nije nas pogodila, jer je pala usred dvorišta, druga kada je pala poginuo je jedan pukovnik na terasi one kuće sa crepom, koji je seo na stolicu i nije hteo da se krije. Treća granata je pala na tu štalu. Mrak, ništa nisam znao, ništa nisam osećao“, priča i dodaje da je prethodno svoj šlem i pancir dao vojniku koji je otišao da brani granicu.

Njemu i vojnicima je, naime, pala betonska ploča na glave usled jake eksplozije bombe koja je pogodila štalu na toj planini gde je mnogo ratnika ostavilo svoje žovote. Pogunulo je tog momenta na tom mestu 7 do 8 ljudi. On je preživeo.

„Betonska ploča mi je pala na glavu. Kada sam se osvestio s teškom mukom sam uspeo da izađem sa preživelima. Hodali smo, ko je mogao trčao je, prema putu nizbrdo. Naišla je hitna pomoć i pokupila nas. Primljen sam u Prizren, a odatle u Niš odakle sam posle nekoliko dana otpušten“.

Odlikovan je za zasluge, a od 2004. ima status trajnog ratnog vojnog invalida.

U početku se činilo da povreda nije opasna. Imao je samo ušivenu posektonu na glavi i neprestan mrak pred očima, ali lekari su verovali da će proći. Međutim, svaki dan je bio teži.

„Bolove sam podnosio, nisu bili strašni, ali se psihčki nisma dobro osećao. Kasnije su mi objasnili da je to ratni sindrom od koga mnogi koji su bhili u ratu boluju. Bio sam redovni ‘gost’ psihijatara, ali umesto da zaboravljam one užasne scene one su se množile. A to je strašan osećaj. Izgubite vazduh, ne možete da dišete i da govorite, kupate se u znoju od straha, nesnosne noćne more u kome vas porodica smiruje…“, objašnjava i dodaje da mu i ruke i noge otkazuju i da je sada redovni pacijent i drugih lekara specijalista.

Kako su se psihosomatske tegobe umnožavale, tako se progresivo iz glave bol prenosila niz telo. Najpre su stradali prvi vratni pršljenovi, pa onda ostali. Sada skoro svi.

„Imama vrtoglavice, ne kontrlošem mokrenje, ne mogu sam da hodam. Ponekada po 40 dana ne mogu da ustanem iz kreveta, oslabilo mi je i srce“, priča čovek kome je žao što nije povredu zadobio boreći se s puškom u ruci već zbog, kako kaže, pogrešne odluke da se od tepih bombi sakriju u objektu, koga je naredna granata u potpunosti raznela.

Pre šest godina je morao da napusti posao zbog tih tegoba, jer da nije on dao otkaz verovatno bi ga dobio budući da je bio nesposoban za obavljanje radnih zadataka.

Jedina svetla tačka je, kaže ratnik s Paštrika, što je pre nekoliko meseci dobio i video svog unuka.

U tu nastaje problem, ako se izuzme činjenica da mu se u međuvremneu raspao brak i danas njegova deca žive u Beogradu. Dobija, naime, sa statusom borca pomoć od 6.000 dinara. Sada je u invalidskoj penziji sa 30 posto uračunutog oštećenja i statusom borca i prima 15.400 dinara mesečno.

„Pošto je i ocu Dragoljubu, starom 72 godine, ugrađen pejsmejker, za obojicu valja kupovati lekove koji nisu svi na pozitivnoj listi. S ovim novcem nije moguće izdržati samo taj trošak, pa sam upao u dužničku krizu jer su mi dobri vlasnici apotekari davali na veresiju.

Ratni drugovi su pomogli da vrati dug i za lekove i dug od 600 evra za drva. Međutim, u međuvremenu je nastavio da kupuje lekove na veresiju, na recke, kako kaže, a očekuje ga i kupovina drva za ogrev.

„Očekuju me i dve operacije pršljenova kako ne bih skroz pao. I za to treba novac jer nije sve besplatno“, dodaje.

Račun Aleksandra Cvetkovića kod Poštanske štedionice je: 200-123868730-56.

On ne moli za novac. Sramota ga je. Ipak, na molbu, daje nam svoj broj tekućeg računa.

„Ogorčen sam na državu. Mi koji smo ranjeni u ovom ratu na Kosovu i Metohiji tretiramo se kao oni junaci iz Prvog svetskog rata. Kao da ne postojimo ili nas se sete samo kada se njima hoće i to samo na rečima“, ogorčen je.

Kaže da je jednom dobio pomoć od 156.000 od Vojske, odnosno, od ratnih drugova i jednom je pisao gradonačelniku Leskovca, pa je posle toga dobio 10.000 dinara jednokratnu pomoć preko Centra za socijalni rad. Trenutno duguje apotekama 13.000 dinara i ne zna kako da vrati taj dug.