Čitam zadnjih meseci neke knjige koje više nikoga ne zanimaju. O Milivoju Peroviću, čoveku koji je bio iz Male Braine kod Medveđe, ali kako je kao gimnazijalac otišao u Leskovac, onda mu se i život vezao za njega. Predratnom demokrati i advokatu, partizanu, posleratnom ministru, pa onda, kada su se svi grebali da dođu do visina, on je izašao iz partije i prešao opet u advokate. Za one mlađe, to je onaj u seriji Vera, koga glumi Viktor Savić.

Branio je mnoge komunističke otpadnike, a među njima i, tada, mladog pisca, jednog od najznačajnijih na Jugu Srbije, Ivana Ivanovića.

Ivana Ivanovića sam samo jednom sreo. Imali smo istog izdavača. Ja sam bio mladi pisac kome je Zograf objavio prvi roman, a on već tada čovek koji je sebi dao slobodu da piše hronike o Toplici i Jugu Srbije. Poslednja knjiga trilogije je bila o najomiljenijem partizanskom komandantu na jugu Srbije, Ratku Pavloviću Ćićku. Uprkos tome što su ideološki bili na suprotnim stranama ( njegov otac je bio oficir Jugoslovenske Kraljeve vojske u otadžbini) a Ćićko partizanski komandant, Ivan je o njemu pisao toplo i sa velikim simpatijama.

Nije ovde reč o Ivanu, piscu Crvenog Kralja kome se zbog toga sudilo, jer je neko zadužen za čitanje, prepoznao tadašnjeg Crvenog kralja, a advokat Perović njegov branilac, već o danima današnjim koji su takvi kakvi jesu.

U Leskovcu dvadesetih godina prošlog veka je bio jak radnički pokret koji se stvorio kao reakcija na nehumano postupanje tadašnje vlastele koja se posle Velikog rata obogatila za svega desetak godina, dok su ratni invalidi, dozvolom Kralja Aleksandra, prosili po ulicama.

Mladi gimnazijalci su imali svoje pesničko udruženje na čijem čelu su bili: Brana Mitrović, Ratko Pavlović i Milivoje Perović.

Brana Mitrović je postao profesor srpskog jezika i književnosti, Milivoje Perović među prvim doktorima prava, doktorant Slobodana Jovanovića, tadašnji ( što bi se današnjim jezikom reklo), aktivista Demokratske stranke koji je u to vreme skretao u levo, advokat, a Ratko Pavlović, najbolji gimnazijalac za koga su tadašnji profesori tvrdili da je on gimnaziju trebao da preskoči i odmah ode na fakultet.

O Brani ne znam ništa osim da je bio profesor književnosti mom ocu. Organizovao je književno veče, tada zabranjenom piscu Dobrici Ćosiću, a moj otac, internatlija Srednje poljoprivrednje škole u Leskovcu.  iz Vinarca, gde je bio internat,  pešice je došao na književno veče na kome je pored profesora Brane i Dobrice bio jedini gost. Pisac se pozdravio, pitao ga u koju školu ide, a Brana je u ime učenika rekao da je izuzetan đak, iako je kod Brane te godine imao trojku. Nedostatak znanja iz posleratnih partizanskih škola je imalo svoj danak, a profesor Brana, iako omiljen među đacima, bio je strog.

Brana je, inače, bio izbačen iz gimnazije zbog tadašnje političke nepodobnosti i po kazni prebačen u Srednju poljoprivrednu školu. Onu, koja je sada urasla i potpuno nebitna u odnosu na velelepni stadion koji zbog velikog broja utakmica i brojnih navijača sada mora da se renovira.

Branu su ( kako Ivan u svojoj knjizi Partizani piše), posle rata uhapsili komunisti i osudili na smrt, ali tu se našao njegov, nekada drug po peru, ministar Milivoje Perović i spasio ga likvidacije preinačenjem kazne da ode na prevaspitavanje u Srednju poljoprivrednu školu u kojoj će, opet po kazni, još jednom da dođe, ali kao profesor.

Ratko je nasledio Braninu titulu predsednika ( tog pesničkog, gimnazijskog, udruženja) i po završetku upisaće se na studije prava u Beogradu gde će za dve (umesto četiri) godine apsolvirati, otići u Prag u okviru razmene studenata, biti smešten u Studentski dom gde će biti Partijski sekretar studenata komunista iz Jugoslavije, a odatle  preko Pariza otići za Španiju da se kao dobrovoljac bori protiv fašizma gde će i biti ranjen. Pisao je dirljivu poeziju o muci radnika i seljaka, a iz Španije slaće poeziju i pisma nadahnuta tom borbom, ali i o svojoj majci koja bde nad njegovom sudbinom tešeći je, da ako pogine, njegova krv neće biti zalud prolivena.

Ratko je poginuo u okolini Crne Trave u svojoj tridesetoj godini.

Izbacivan je iz komunističke partije više puta. Kao izuzetno moralan i obrazovan nije mogao da bude ništa drugo nego čovek individualac po pitanju misli, a kao komandant, prvi ispred svojih boraca. Bio je potomak čuvenog komandanta iz Hercegovačkog ustanka, Peke Pavlovića. Kako je odarstao kao ratno siroče ( otac poginuo na Ceru), uz gusle i junačke pesme, tako da drugačija sudbina i nije mogla da ga zadesi. Narod mu je spevao pesme, a u tišini se govorilo: ubiše naši po nečijem naređenju. Da li je tačno, ili je razlog tome taj zato što ga je narod voleo, nikada neće da se sazna. A pogotovu sada kada smo odlučili da nestanemo.

Zašto sam vam ovo ispričao?

Nedavno sam na fejsbuku video kako neka žena ponosno deli slike svog sina sa Željkom Mitrovićem i Jovanom Jeremić. A još veće divljenje pokazuju lajkovi i komentari. Ljudi se dive uspehu momka koji radi kod njega.

Pročitao sam danas da je đak četvrtog razreda pao sa nekog sprata kroz prozor.

Ministar kaže da narod treba da je prezadovoljan jer je cena jaja samo jedanaest dinara i da sa dva jaja može sasvim pristojno da se nahrani za ceo dan.

Ministarka prosvete kaže, da kad god je bila poslanica ili ministarka nikada nije mislila o plati za razliku od prosvetara.

Pa je onda neko džipom uleteo na trotoar ispred beogradskog restorana Franša. Lakše povrede i, zamislite,  samo malo krvi na pločniku.

Čitao sam ispovest momka koji je radio kao obezbeđenje u nekom rijalitiju. Govori o dvorcu i kako produkacija organizuje ko će da leti izvan. Nikakvo glasanje na kom  sirotinja ostavlja poslednju paru. Produkcija su i psihijatri, daju antdidepresive i antipsihotike kada se stvori onoliko uznuđenja koliko je potrebno da masa očekuje i taj, Čehovljev pucanj. Telohranitelj govori da nekom momku nisu rekli da su mu devojku izbacili i daje on u afektu u toj, ispovedaoničnoj, kabini sebe povredio. Obezbeđenje je tražilo lekara,  ali produkcija nije dala. Ona je i Bog.

Govorio je kako učesniku nisu dozvoljavali da ode u toalet.

I momku se zgadilo sve. Mislio je da su na TV-u zvezde, a video je samo ljudsko dno. Bogu u produkciji je dao otkaz.

I sve ovo zvuči kao pesma Bore Đorđevića Na zapadu ništa novo.

Pa javno pitam vas, dragi ljudi.

Kakav je to lekar koji će u tom rijalitiju, za novac, da obezeđuje mentalno i moralno osakaćen svet kako bi se u njihovoj patnji nasladili neki s druge strane ekrana?

Kakav je to svet koji to gleda?

Moja pokojna tetka, uzorna žena, seljanka, koja je ustajala sa drugim petlovima da pomuze krave, nahrani živinu, vraćala bi se televizoru i posle svoje farme gledala onu- kakvom nas zamišlja vlast koja kreira svest.

Nije do tog jadnog sveta.

On se oblikuje. O oblikovanju mase pisao je još francuski filozof Gustav Le Bon, a u del,o korišćenjem tadašnjih medija, sproveo je Jakov Gebels. Svet je isti od pamtiveka, samo se elita razlikuje. Da li svojim građanima želi dobro kroz ono što oni ne vole da čuju, a oni od toga nemaju materijalne koristi; ili pak žele da se svet završava zadovoljavanjem njihovih opskurnih telesnih čula jer smo dospeli do tog nivoa svesti da bolju i nemamo.

Ozbiljne države, koje žele da opstanu, ulažu dugoročno u obrazovanje, od koga možda za života elite neće biti neke koristi, ali imaće njihova deca.

Države pred nestankom ulažu u najprimitivniji oblik zabave kao vid kolektivne anestezije. Kao narkoman koji postiže ekstazu za vreme delovanja droge, a onda upada u zavisničku krizu rasprodajući sve što ima ne bi li došao do nove doze.

Izbacuju se neki Borojevići, teoretičari zavere, koji ne znaju šta je periodni sistem i Plankova konstanta ali znaju da virusi ne postoje već su to neka vlakna. Narod guta. Otac prenosi na ženu, žena na decu, deca kažu da nastavnici ništa ne znaju i eto…

Šta se dešava sa nama, prosudite sami. Ali znam da su Leskovcu, početkom prošlog veka živeli neki gimnazijalci kao što bejahu Brana, Milivoje, Ratko koje sam ovde uzeo samo za primer. Verovatno ima i boljih, ali eto, mene povukoše knjige koje sada čitam.

Deca se, na žalost, mentalno uništavaju i pre nego što dođu u školu, a kad dođu, nastavnici za njih nisu ništa jer to je elita od njih načinila. Poniženi, ubijeni u pojam, ucenjeni partijski da bi bili primljeni… dok ne shvate da su oni višak i okreću se onome od čega može da se živi. Ostaju oni, nemotivisani, nezadovoljni, stari i uplašeni.

Ove godine na Hemijskom fakultetu, na smeru za profesora, upisan je samo jedan student.

Sreća, pa je tu veštačka inteligencija. Mi je imamo na pretek.

I za kraj ovog, za moj ukus, predugog teksta:

Reality na engleskom znači stvarnost.

Rijaliti na srpskom, naša crna stvarnost.

Mi smo izgleda svoju novu reč prihvatili.