Dve godine prijatelji me ubeđuju da ne reagujem jer je za samoljubivog i frustiranog najveća kazna – ignorisanje, dve godine zapravo ćutim jer meni je blam da se valjam u blatu, generalno, a posebno sa ljudima koje smatram nedostojnim, ali današnja optužba dvoje leskovačkih novinara, poznatih kao prepisivači, nagnala me je da se oglasim i da upotrebim omiljenu rečenicu jednog od njih, posebno jednog sa skromnim obrazovanjem i još skromnijim vokabularom, da kažem njegovim rečima- sram vas bilo osvedočeni resavci!

Ne samo optužba da je autor dva teksta na Jugmedii, odnosno, ja, prepisala navodno njihove tekstove na kojima su navodno oni nedeljama radili, već mi se i preti, bahato, samouvereno i nadmeno – tužbama. Pa znate šta resavci? Jedva čekam!

Jednog od njih poznajm kao svoj džep, drugog površno, onoliko koliko sam želela, onoliko koliko je svojevremeno primajući debelu platu od građana Leskovca, bio nedodirljiv i u salvama ogovarao i bljuvao vatru na ovog prvog resavca, kome je u međuvremnu postao – poslušnik i spona i koji je, takođe u međuvremenu od ogorčenog protivnika vlasti postao ljubimac iste.

Poštovani čitoaci Jugmedie, vi koji ste zaslužni za Jugmediin uzlet, vi koji činite da u svim dosadašnjim sondažama javnog mnenja Regionalni internet portal Jugmedia sa 10 novinara zauzima vodeću poziciju na medijskom nebu Leskovca i juga Srbije, vi koji nas čitate po tri puta dnevno, vi koji me savetujete da se ne valjam u blatu sa (ovde ne želim da navedem epitete kojim čašćavaju prvog resavca), odlično znate da manir Jugmedie nije prepisivanje. Doduše, kao i svi mediji u Srbiji, prenosimo tuđe vesti, uredno potpisujući autore sa obaveznim linkom, kao što i oni prenose Jugmediu, a sa nekoliko beogradskih portala imamo i potpisane ugovore o međusobnom prenošenju. Dakle vi upućeni znate da Jugmedia ne prepisuje druge, i posebno NIKADA leskovačke portale.

Lično, ne čitam te portale, osim ako mi jave da je Jugmedia prepisana ili da sam ja kao Milica Ivanović, popljuvana u pokušaju da se urušu moj ugled i ugled članova moje vredne i, iznad svega, poštene porodice. Na to ne reagujem, pročitam tekst na nivou kursadžija, i nasmjem se. Jer ujed mušce me ne boli. Međutim prvi put za 35 godina u novinarstvu optužena sam za prepisvanje.

Večeras sam odlučila da prekinem ćutanje, jer, priznajem nisam Mahatma Gandi. Ako pitate zašto se valjam u blatu, odgovoriću vam poznatom krilaticom – tri puta ponovljena laž deluje kao istina, ono što je jedan svetu poznati zločinac i propagator imao na umu, i ono što savremni propagatori to načelo obilato koriste.

„Ako dopustimo budalama da galame, pametni će zaćutati“. To nam se u našoj lepoj Srbiji decenijama dešava, to se dešava i na makro prostoru u ovoj našoj državii bez dna. U taj bezdan guraju nas upravo i resavci, ljudi koji zastrašuju i prete govoreći o nekoj svojoj imaginarnoj važnosti, ljudi koji pred kamarama pričaju da je nemoguće osnovati udruženje novinara u Leskovcu, a onaj ko to sluša ne zna da je upravo on prepreka jer ne postoji novinar u ovom našem gradu kojeg nije uvredio.

Dvoje resavca optužili su me i zapretili tužbom da sam, besomučno lažući, prepisala tekst o digitalnom nasilju drugog prepisivača i tekst o navodnom protestnom pismu lekara, neobjavljenom inače, sa portala prvog prepisivača.

Ako pažljivo pročitate moj tekst i atora drugog prepisivača, koji optužuje i preti, videćete da sam ja pisala o mobilnim telefonima u jednoj od škola, a da sam se digitalnog nasilja dotakla samo u bekgrandu, inače tema koja mi je više nego poznata jer nasilje u školama pratim skoro deceniju, projektno i vanprojektno.

Drugi prepisivač piše da je na tome radio tri nedelje. Mašala, što bi rekli Turci s kojima smo kao okupatorima vekovima živeli u istoj državi. Meni i verziranim novinarima Jugmedie, na primer, za takva saznanja potrebno je istraživanje od najviše 40 minuta. To je takozvano kancelarijsko, odnosno istraživanje dobijeno telefonom, a s druge strane ta pojava stara je najmanje 10 godina. Samo me čudi kako od tronedeljnog istraživanja ispadoše 7 skromnih pasusa na portalu drugog prepisivača?

Prvi prepisivač, koji nije pokazao navodno pismo lekara! Šta reći a ne povraćati?

Jugmedii se još juče javio jedan ogorčeni lekar u vezi sa specijalizacijama, uz tvrdnju da njegov stav dele mnoge kolege iz ambulanti po seoskim mesnim zajednicama. To što Jugmedia bira vreme objavljivanja tekstova tiče se naše uređivačke politike, jer davno je prošlo vreme za utrkivanje. Uostalom, nikakva ekskluziva, već izrabljena tema, posebno od strane Jugmedie.

Pored razgovara s njim, razgovarala sam i sa meni poznatim prijateljima koji rade u ambulantama u selima, obavila sam i razgovor sa direktorom Doma zdravlja. Tekst prvog resavca, kako ga su ga davno nazvale kolege koje on i njih pljuje i omalovaža, a prepisuje i njih, nisam ni pročitala, čak ni ovog momenta dok ispisujem nešto što mi se gadi.

Resavci, da malo imaju dostojanstva i poštenja, trebalo bi da sagnu glavu i da je ne podižu, upravo zbog permanentnih krađa čitavih tekstova Jugmedie, čitavih naslova, polovine tekstova, rečenički sklop, ama baš sve. Ne tvrdimo napamet, već posedujemo arhivu svih, ama baš svih ukradenih tekstova, a prvi prepisivač krade i moje starije tekstove, po modelu kopi-pejst, pa zaboravi da tog dana deca nisu išla u školu. (U drugom tekstu o humoru). Sve je to urađeno znajući karakter resavca, zbog kojeg je Jugmedia, odnosno, ja kao njen glavni i odgovorni urednik prokukala, narodski rečeno.

Taj resavac, taj prepisavač, taj kradljivac tuđih fotografija koštao je, naime, Jugmediu ni manje ni više nego dva miliona dinara, da DVA MIIONA DINARA za četiri godine.

Poslednja tužba, koja svakako nije poslednja jer ko znam koliko je ukrao autorskih fotografija i tekstova, stigla je prošle godine i Jugmediu je koštala 205.000 dinara. Odbrane nije bilo jer je krađa bila evidentna.

I taj i takav ima obraza da govori o prepisivanju?! Gubljenje tla pod nogama, osećaj da mu ne mogu ništa ili nešto treće, e to ne znam, nisam struča na tim poljima.

Odustala sam i od prvobitne namere da ga tužim za pričinjenu štetu od dva miliona dinara jer je krao ne obavestivši me, sve u stilu da će doći dan kada će fiksirati nekog drugog. Večeras sam se predomislila. I večeras sam donela odluku da ga tužim za krađu mojih autorskih tekstova, svih i za klevetu o mojoj navodnoj krađi.

Ali on ne prestaje, rije i rije, opsednut, čovek koji spletkari laže, zove gradonačelnika u pola noći da mu se žali na mene, ej gradonačelnika. Ne znam, doduše, šta mu je gradonačelnik, da li su u srodstvu ili toliko veliki prijatelji pa misli da ćemi gradonačelnik „izvući uši“, kod nekada zajedničkih prijatelja seje mržnju, sumnju, sagovornicama zabranjuje da se za neki svoj problem obrate i Jugmedi, laže, tračari, ogovora, izmišlja, konstruiše, manipuliše osetljivim i nežnim ljudskim dušama, pa je čak u svojoj patološkoj mržnji umešao i moje unuke, mladu decu koja su tek zakoračile u život.

Njegovim manipulacijama i njegovoj besomučnoj mržnji prema meni ne vidi se kraj. Fiksacija je zlo.

U javnosti se predstavlja kao nezavisni novinar, ali da dirne u one glavne nema hrabrosti, a ti glavni mu dele nagrade uz reči – zasluženo. A čime je zaslužio? To je pitanje svih pitanja. To verovatno znaju samo njih dvojica.

Jak je samo na one za koje proceni da su bez političke zaštite, na obične ljude, na službenike, čistačice i spremačice. Rastrže žene seljanke od 75 godina iz tamo neke nedođije i objavljuje komentare ispod tesktova u kojima ih nazivaju k*ma, pa ih posle mesec dana obriše jer mu se zapreti tužbom, a o korupciji i kriminalu – ćuti. Ni tajkuni mu nisu vise meta. Smirili ga. A kako? Ajde pogađajte!

Ponosi se što nije konkurisao na konkursima lokalnih samouprava, pa nije mogao jer je kažnjem od Saveta za štampu. Čekamo leskovački konkurs kada će se car dodatno ogoliti.

Od tog prvog resavca nisam se uplašila, mada mi je pretio više puta u smislu „ako ja otvorim klopke“. Pa otvori „klopke“, resavcu i manipulatoru. Za razluku od tebe ja imam usta, a ne klopke. Za razliku od tebe ja nemam ni putere ni frustracije i ne patim od kompleksa više vrednosti iako sam te učila novinarstvu, iako ne radim za Informer. Za razluku od tebe ja nemam političku zaštitu, iza mene ne stoje tajkuni, za razluki od tebe ja se ne krijem ni iza muških čakšira ni iza ženskih sukanja. Tu sam, sama, čekam tvoje „klopke“, ali onda ćeš se sresti s Milicom Ivanović, onom koja nije prezala od sukoba sa celim svetom da brani tvoje brljotine.

Da, ja sam Milica Ivanović, rođena u selu Ivanju, najlepšem podradanskom selu i toga se ne stidim. Naprotiv. Znaju se imena mojih roditelja, dede, pradede i čukundede. Ponosna sam na rani život u tom prelepom selu kojem se vraćam u poznim godinama i koje je junak svake moje priče.

Da, ja imam decu, zetove i petoro unačadi na koje sam ponosna. Radost i sreća. Da, završili su fakultete i rade u državnim služabama kao dve trećine Srba, kao deo tvoje porodice, sami sebi krčeći put i to isključivo svojim radom. Da ja sam ispunjena privatno i karijerom, da ja sam zadovljna žena u srećnom braku, a fazan je tvoj.

Prvi prepisivaču, o tvom privatnom životu ne želim jer je on samo tvoj i kao svaki normalan čovek tebi ostavljam da se boriš sa svojim demonima.

A o drugom, lukavijem pozadincu prepisivaču neću više ni reč, poštujući provedeno vreme u više puta ispijanim kafama i ćaskanjima u kojima je često pričao da te zna „kao belu lalu“. O detaljima neću jer ja nisam – ti!

(Nastavak sledi gde će za svaku ovde napisanu reč biti priloženi dokazi)