Saša Stojanović Čarli iz Leskovca jedan je od onih pisaca koje ne možete odvojiti od grada u kojem su ponikli. I kada govori o sebi, i kada govori o književnosti, stalno se vraća na Leskovac – grad koji ga je oblikovao, ali i koji ga, kako priznaje, ponekad boli. Njegova dela nose pečat ličnog iskustva: bolne godine provedene u zatvoru, ratni ožiljci, porodične priče utkane u roman, ali i erotske motive koji, kako kaže, pripadaju svakodnevici.

Rođen u porodici s dubokim korenima – predak po babi mu je Sima Bunić, jedan od prvih ljudi leskovačkog pozorišta, a dalji preci vode poreklo iz Dubrovnika. Čarli je još kao mladić počeo da piše. Nagrađena kratka priča bila je samo najava puta na kojem će nastati romani “Krvoslednici”, “Var”, “Manchester City Blues”, Put za Jerihon i drugi. Danas, iza njega je više od trideset godina književnog rada, a ispred njega nova knjiga u kojoj se ponovo vraća svojim korenima.

Razgovarali smo otvoreno za Jugmedi – o talentu i radu, o precima i Leskovcu, o zatvoru i ratu, o erotici i književnosti, o nagradama i o poruci mladima.

Saša, kada si rođeni?

Rođen sam 14. marta. Ljudi rođeni tog datuma često se nazivaju „pi ljudi“ i veruje se da imaju posebne talente, kao Albert Ajnaštan i Miroslav Antić. U šali ubrajam i sebe među njih, ali sam uveren da bez ogromnog rada nema rezultata. Za književnost je možda pet procenata talenat, a sve ostalo trud i zalaganje. Da bi neko bio izuzetan pisac, potreban je dar koji ti je Bog dao, ali bez rada nema rezultata.

Da li se talenat nasleđuje, ili to nema mnogo veze s verovanjima?
Istina je negde na sredini – genetika ti da seme, a trud razvija biljku. Moj predak je Sima Bunić, To je rođeni brat moje babe Perside Bunić. Što se moje porodice tiče, mislim da je moja kći nasledila neki dar kojeg polako razvija, dok je sin u nekim drugim interesovanjima.

Koreni i porodično nasleđe

Odakle su, inače, Bunići? To nije leskovačko prezime.
Iz Dubrovnika. U starim spisima javljaju se i kao Debona ili Dubona. Trgovali su finim štofovima i imali značajnu ulogu u razvoju grada. Jedna od tri glavne poljane u Starom gradu nosila je ime Bunića. Oni su imali titulu dubrovačkih markiza i bili među dvanaest porodica koje su osnovale Dubrovnik. U Duborvinuki su bili Buniću, u Engleskoj – Dubona. Pored poljane, odnosno trga Bunića, u Straom gradu su još Gundilićeva i Držićeva poljana. Prošle godine je bilo 1000 godina od spominjanja Dubrovnika i porodice Bunić, odnosno, prodice Debona.

Jedan od mojih predaka imao je za ličnog slikara Ticijana, drugi je u Londonu imao advokata Toma Mora. Jedan Bunić je otkrio i Plavu svesku Marina Držića, koja je bila sakrivena 200 godina u samostanu. Takve stvari pokazuju koliko istorija prelazi granice i kako porodične priče mogu postati deo šire kulture.

Kako su tvoji preci iz Dubrovnika stigli baš u Leskovac, tada siromašnu tursku kasabu?

Nisu došli samo Bunići. Kroz Leskovac su prolazili dubrovački karavani i u jednom trenutku je u gradu bilo čak trinaest dubrovačkih porodica. Leskovac je tada bio plodna i bogata dolina, idealna za trgovinu i život. Nažalost, o ostalim porodicama se malo zna, a mislim da bi istorija grada bila mnogo zanimljivija kada bi se istraživala.

Koliko ti je važan Leskovac danas, u tvom životu i radu?

Vrlo bitno. Na nijednom mom književnom festivalu nije stajalo ime države, već ime mog grada. Smatram da Leskovac zaslužuje da ga volimo i poštujemo više nego što to činimo. Grad nas formira u tom osetljivom periodu odrastanja, i od njega zavisi kakvi ćemo ljudi postati.

Moj najveći poraz je što možda svojoj deci ostavljam gori Leskovac nego što su ga moji roditelji ostavili meni, iako sam se čitavog života borio da ga učinim boljim. Koliko sam bio uspešan, to je pitanje za druge, ali borba je postojala i traje.

Kako gledaš na tu borbu?

Borba je išla u tri dimenzije: prva je lična – da u poslu ostanem nezavisan; druga književna – da pišem knjige koje odražavaju mene i ljude oko mene; treća je politika. Od Aristotela do danas, politika je jedna od najvažnijih dimenzija ljudskog delovanja.

Rat, religija i roman „Var“

Koliki je tvoj književni opus, posebno kada je reč o romanima?

Do sada sam objavio šest romana, dve zbirke pripovedaka i jednu knjigu eseja. Deseta knjiga se upravo završava i očekujem da će izaći do Nove godine. U njoj se vraćam svojim korenima i pričam o precima, ali kroz događaje iz poslednjih dvadeset do trideset godina. Moja poruka je jasna – svi mi koji nismo mogli da učimo sopstvenu istoriju, prinuđeni smo da je istražujemo.

Tvoj prvi roman „Krvoslednici“ nastao je na osnovu ličnog iskustva iz zatvora. Koliko ti je bilo teško da to pretočiš u književnost?

Počeo sam da pišem sa 18 godina i dobio nagradu za kratku priču. Onda je usledila ogromna pauza – dvadeset godina nisam napisao ništa. Tek posle smrti mog oca vratio sam se pisanju i nastali su „Krvoslednici“. To je priča o zatvoru i o Leskovcu devedesetih, o pokušaju da se sačuva trag ljudskosti. Pisao sam u prvom licu jednine, i to nije bila komforna pozicija. Ali drugačije nije moglo – morao sam da izbacim sve to iz sebe.

Ti si na kraju dokazao svoju nevinost.

Da, posle osam godina suđenja. Ali to nije moglo da bude opravdanje, niti da ukloni bol i tugu. Život je morao dalje.

Da li je ostao ožiljak?
Naravno. Ogroman. Smestiti momka od 29 godina u pritvor u takvom okruženju jeste i opasno i bedno. Taj ožiljak će uvek postojati.

Koji je tvoj sledeći roman posle „Krvoslednika“?

Moj roman Var nosi iskustva iz rata na Kosovu. U njemu postoji trideset naratora – svaki govori o mom alter egu, o Čarliju. Priča se završava kroz ispovest jednog od jevanđelista, a njihove pripovesti se prepliću sa Novim zavetom. Tu su komentari četvorice jevanđelista, ali i Marije Magdalene. I na taj način se zatvara priča vezana za rat na Kosovu.

Tu je i „Put za Jerihon“, priča o srpskom junaku Romu iz Leskovca, čoveku koji je imao Karađorđeve zvezde, a kome su Nemci streljali sinove – tragična priča o nagradi i kazni, epskih razmera. Do kraja života nije uzeo svoju trubu. Kasnije sam napisao i „More kad usnim“, parafrazu stihova Branka Miljkovića, priču punu intime i lirike.

Koji je roman imao najveću pažnju kritike i čitalaca?

„Var“ je imao prevode na poljski, italijanski i češki, objavljeno je izdanje za Bosnu i Hrvatsku. U pripremi su bile i druge prevodne edicije, a u narednom periodu očekujem izdanja na engleskom, ruskom, slovenačkom i španskom jeziku. „Var“, koji je dobio bfojne nagrade u inostranstvu, nije lagan roman za čitanje; to je „brutalna doza istine“, gusta i teška prohodna šuma, ali posebna po pripovedačkom tonu.

Erotika u književnosti

U tvojim delima ima mnogo erotike. Zašto ti je važna ta tema?

Erotika je sastavni deo naših života. Bez erosa ne bismo bili ovakvi kakvi jesmo. Smatram da je posao pisca da pripoveda o svakodnevnim stvarima – o ljubavi i o smrti. Eros je ta uporišna tačka od koje kreću naši gresi i zadovoljstva; potrebno ga je, po mom mišljenju, gajiti. Pokušavam erotskim formama u romanima dati priliku da prava ljubav bude samo naslućena. Lepota je u oku posmatrača – tako je i ljubav u oku čitaoca. Očekujem da čitaoci, probijajući se kroz gustu šumu teksta, pronađu ljubav koja im treba.

Koliko ti prijaju nagrade?

Nagrade znaju da zagolicaju ego, i imam ih dosta, ali one su i velika obaveza. Svako novo pisanje koje dolazi posle nagrade trebalo bi da bude bolje od prethodnog. U tom smislu, nagrade su teret koji motiviše na odgovornost. Zato ja ne jurim za nagradama, mada su moja dva romana bila u izboru za NIN-u nagradu – jedan u širi, drugi u uži krug.

Kada pišeš i kako izgleda tvoj radni ritam?

Pišem noću – noć je moje vreme. Ipak, kada imam slobodnog vremena, postoje i dva tipa pisanja: noćno, oštro i direktno, i dnevno, koje zna da oblikuje tu oštricu. Noćno pisanje često daje prve, sirove rečenice; dnevno daje finiš.

Nagrade kao obaveza, ne samo priznanje

Da li te iskustvo rata i zatvora oblikuje i danas, u smislu izbora tema i tona?

Da, to su trajni uticaji. Rat i zatvor ostavljaju tragove koje književnost može da prihvati i prevede u tekst. Iskustvo je često ono ime koje dajemo svojim greškama, kako je govorio Oskar Vajld. Ljudi koji su prošli kroz takve traume nose ožiljke, ali i određenu obavezu prema pamćenju i svedočenju.

Da li bi dodao nešto za kraj – o Leskovcu, o budućim planovima?

Leskovac zaslužuje više ljubavi i poštovanja. Ja sam se ceo život trudio da doprinesem i kao pisac i kao građanin, ali osećam teret što možda ostavljam deci gori grad nego što su meni ostavili. Što se tiče planova, nova knjiga je pri kraju i vraća me korenima – to je moj način da istoriju i porodicu stavim u tekst tako da ne nestanu.

Koja je tvoja poruka mladim piscima – na šta da obrate pažnju: radnju ili likove?

Razlika između romana i priče nije u dužini. Suština je u dubini likova. Ako je lik dovoljno dubok, čak i na 60 strana možeš imati roman; ako su likovi plitki, i 100 strana ostaje novela. Digresije su dragocene ako služe glavnoj priči ili liku; moraju biti dopuna, a ne sebi cilj. Vodi priču od početka do kraja i dajejdigresiji smisao.