Nezaposlenost i slabo infrastrukturno uređenje, najizraženiji  su problemi  Roma u Vranju . Skoncentrisani u četiri veća naselja, a koja se pak ponovo dele na neka manja, sa  još tri  naselja u Vranjskoj Banji i jednim u selu Pavlovac, druga su po veličini etnička zajednica na jugu Srbije. 

Ciganski rid je ime naselja sa kojim je manje-više upoznat deo sugrađana. Ono što nije poznato široj javnosti jesu životni uslovi ili bolje rečeno odsustvo istih za tridesetak porodica, romske nacionalnosti.

Na kraju ulice Petra Lekovića, barem njenog asfaltnog dela, nadovezuje se zemljani put čiji širina ne garantuje mimoilaženje dva automobile. Već na prvih stotinak metara, može se osmotriti đubre razbacano duž puta, koji na jednom delu preti velikom rupom. Ta rupa koju lutrijski gaze automobili, prepreka je za sve pešake na trasi  od oko pola kilometra, pa je blato zbog kaljuge obavezan detalj na obući žitelja ovog dela grada. Pojedinci već rutinski zaobilaze vodenu pretnju, dok je prolazak kolicama sa bebom već stvar procene.

Fejzu Memetovića, mladog roditelja dvoje dece, zatičemo u povratku iz prve prodavnice koja je udaljena na oko tri kilometra od naselja, u koju on svakodnevno odlazi po više puta.

“Problem je ta rupa, naručito u zimskim mesecima kada cela uzbrdica podledi”, govori Memetović dok prepričava ostale probleme kojima je izložen.

“Ovde nema kanalizacije, kao ni asfalta, nema prostora za dečiju igru, a zbog loših sanitarnih uslova deca se razboljevanju. Izbijaju ih neki plikovi po telu, sada smo već i navikli” kaže on.

Na prostoru koji leži naspram Romskog groblja, na jedva stotinak metra udaljenosti proteže se oko tridesetak domaćinstava sa višečlanim porodicama. Iako kažu da nadležna služba đubre prazni jednom nedeljno, jedan kontejner je evidentno nedovoljan za svu količinu otpada koji raznosi vetar po utrini.

Sumirajući životne uslove Dalibor Ijazović kaže da je samo jedan pogled na decu dovoljan.

“Nemaju higijenu, nemaju za školu, nemaju za život. Ovde ima kuća i sa po 12 članova, jer se drugačije ne može. Neko prima socijalno, neko pretura po kontejnerima, ukratko borba za život”, priča Ijazović i dodaje da su najveći problem struja i voda.

“Ovde je monofazna struja, kada neko uključi veš mašinu ili električni šporet kod ostalih se gubi. Tako je i sa vodom”.

“Problem je ovde sve, život je problem. Kada padne kiša poplavi nas, kada padne sneg onda se smrzavamo.Iako smo Cigani imamo prava na život”, nadovezuje se mladić po menu Martin Kurtić.

Kuće ovih meštana usko su zbijene jedna uz drugu, a dvorišta kao i da ne postoje, prolazi svako i svuda gde može. Uličnog osvetljenja nema, deca se žale da ih strah čim naiđe prvi mrak. Poljski WC  –  “versaće”, kako ga zovu, ograđen je raznim krparama, tepisima i daskama. Izazov je u njega otići i danju, a pored mesta gde se sruši stari podiže se novi.

Naselje je pretežno naseljeno mladima, jedan od starijih, kaže da je na ovom mestu živeo 50 godina bez vode, a da tamošnja omladina jedva preživljava.

“Mladi se snalaze tako što kopaju po kontejnerima, posla nigde, a oni koji su bili zaposleni su umrli. Struju  i vodu smo dobili pre nepunih desetak godina, makar kanalizacije da ima”, jada se Naser Fazlijević koji izdržava osmočlanu porodicu sa 5.000 dinara i dodaje da deca često nemaju ni čitavu obuću, a sa prvim kapima kiše stavljaju se lonci i šerpe ispod krova koji prokišnjava.

Između graje dece, svesna uslova u kojim žive, izražavaju blago nepoverenje prema dolepotpisanom.   Boban Šaćiri vodi nas do ogoljenog objekta u kome nema ničeg sem parčeta ishabanog sunđera, i dela šupljeg troseda.

“Fali mu izolacija”, dobacuje jedan od okupljenih dok pije vodu sa česme poronute u zemlju, diskutabilne ispravnosti.

“Ovde živim već pet godina, dok sam radio nekako sam izdržavao sada… ako imaš 20.000 dinara da mi pomogneš malo”, prekinu Šaćiri graju dece na kratko .

Interesantno je da u centralnom delu naselja postoji montažni objekat u vidu kolektivnog kupatila sa svim uslovima kao u regularnom domaćinstvu. Blizu njega nalazi se i kolektor za prečišćavanje septičke jame koji, međutim, očigledno ne funkcioniše.

Naime, sada ruinirano i zapušteno kupatilo sa scenom koje bi se postideli i horor filmovi, donacija je organizacije „Caritas“ pre četiri godine. Iz nepoznatih razloga, metalni kontejner je stradao u požaru pre godinu dana i pored posebnog izolacionog dela sa osiguračima. Nakon toga je još neko vreme nepropisno korišćen, a onda su nestali  glavni elementi, ostavljajući kupatilo sa polomljenim prozorima.

Na pitanje novinara o uzroku takvog stanja, meštani su po mantri govorili da ne znaju

Dejan Bajramović, gradski većnik za nacionalne manjine, etničke zajednice i nevladine organizacije kaže da je svestan problema ovog naselja koje traje decenijama i kojim se do sada niko nije bavio ili nije želeo da se bavi.

“To je spontano naselje na gradskom građevinskom zemljištu. Aktuelna vlast je pokrenula neke korake i ono što nam predstoji do kraja godine jeste izrada kartografsko topografskog plana naselja nakon čega bi trebalo da se izvrši preparcelizacija i konverzija zemljišta” kaže Bajramović  i dodaje da će ka resornom ministarstvu biti upućena molba za uknjiženje u katastar, kroz svojevrstan “lex specialis”

“Pravno utemeljenje za tako nešto postoji i to je propisano  članom 106 u Zakonu o stanovanju. Ono što će takođe biti predmet rešavanja problema jeste iznalaženje modela za zemljište, koje može biti kroz javnu svojinu dato na korišćenje” tvrdi gradski većnik.

Milan Zdravković

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva