Vreo letnji dan. Predposlednji dan roštiljijade. Krenuo sam u grad nekim poslom. Hvatam hladovinu i idem ka centru. Prolazim kroz park u centru, tu do trga. Na klupama posedeli uglavnom penzioneri a u kafiću preko puta parka dosta je omladine. Na trgu nema nikoga iako ima postavljenih klupa zbog vrućine i nedostatka hladovine a sve klupe su prazne.

Zazvone mi telefon. Prijatelj mi traži da mu porukom pošaljem broj zajedničkog prijatelja. Sednem na ivicu klupe pored trojice penzionera. Završih razgovor a onda mu porukom poslah broj. Kad završih odlučih da saslušam razgovor koji su vodili.

Jedan tera preostalu dvojicu da odu na roštiljijadu i pojedu po malo prasećeg pečenja, jer je video na ražnju i mnogo mu se jede, iako zna da će mu to smetati zbog pritiska.

– Ko će to da plati, upita jedan?

– S obzirom na situaciju, platićemo svaki svoje, bićemo kao slovenci…

– Ja nemam para za to …

– Uzećemo po 200 grama to je po 500 dinara po jednome …

– Nećemo piće?

– Ne vredi ne ide nemam pare …

– A ti šta misliš obrati se trećem ?

– Mislim isto, dodade ovaj.

– Pa ti pričaš da živimo u zlatno doba, a sada…

– To je drugo ne mogu …

– A nekad si mogao?

– Mogli smo, bilo je bolje.

– Bolje a sada je zlatno doba …

– Roštiljijada je jednom godišnje a mi ne možemo da odemo na jedan dan nešto najskormnije…

– Ja ne mogu i nemoj da me gnjaviš …

– Ne gnjavim te. Nekada si bio političar, bio si profesor fakulteta, bio si u diplomatiji.

– Pa što? I ti si bio nešto …

– Bio sam i direktor fabrike i profesor fakulteta, sada sam književnik… Znam da je teško ali mi ćemo nešto najskromnije zbog meraka…A šta kažeš ti obrati se trećem?

– Ne mogu. Bio sam i ja šef u trgovini sada sam aforističar bavim se razbaranjem i radim umetničke radove i delove stilskog nameštaja ali ne mogu…

– E majku mu a tako mi se je išlo.

Bilo mi je neprijatno da ovo slušam. Znam ljude iako oni mene ne poznaju i bilo mi ih je žao. Ustadoh i krenuh. Usput, na trgu sretnoh jednog mlađeg poznanika.

Pozdravismo se i stadosmo u hladovinu robne kuće. Posle uobičajenih pitanja i odgovora ispričam mu šta sam malopre čuo. Znam da je neoženjen, znam da je dobar stručnjak i da ima dobru platu u firmi u kojoj radi.

– Što te čudi, kaži mi takva su vremena …

– I za tebe?

– I za mene. Znaš li šta mi se desilo danas? Jurim jednu devojku mesecima, sviđa mi se i možda bih je i oženio a ona maltene beži od mene. Danas me zove i kaže mi:

– Slušaj, razmišljala sam o tvom predlogu da se vidimo. Uporan si. Hajde kolima dođi po mene pa ćemo izaći negde na ručak, negde van grada…

-Iako sam to jedva čekao, morao sam da je odbijem.

– A što?

– Zato što su mi kola neispravna, što sam sa gorivom pri kraju, zato što nemam para da
platim ručak … Iako mi se ide.

– Pa pozajmi se …

– Pozajmljeno treba da se vrati nego ti idi gde si pošao jer već kasnim na poslovni sastanak..Biće prilike, nadam se …- Biće… biće bolje, rekoh i rastadosmo se.

Do odredišta kuda sam se uputio razmišljam : Nekada se je moglo, bilo je jeftinije bojao sam se nehigijene i smetalo mi je kada se je održavala u vreme posta, sad mlatim praznu slamu kao svaki penzioner jer drugog posla nemam.

Sastadoh se sa prijateljima i sedosmo na jednu klupu u blizini da popričamo i popijemo po jednu rakiju iz pljoske koju je doneo onaj na koga je danas bio red.

A Roštiljijada traje, u zvuku trubača i punu ulicu šetača.