Iako je zbog novogodišnjih i božićnih praznika duborezac Zoran Đorđević iz poljaničkog sela Uševce kod Vranja, odložio svoja delta on i dalje ne miruje i sebi uvek nađe nekog posla, a njegova dela krase domove po svetu, pa I dom najboljeg svetskog tenisera Novaka Đokovića.

Ovo pogotovo otkako je započeo adaptaciju šupe koju namerava da pretvori u svoj atelje. Dobar deo posla on je sam uradio dok je bilo lepo vreme, ali onaj glavni, koji ga čeka u ovoj godini, uradiće zajedno sa majstorima. Stigne da obiđe i okolnu šumu u kojoj je odrastao.To gotovo uvek čini kada želi da razbistri glavu i nađe novu inspiraciju za još jedan sjajan duborez. U takvim prlikama veoma često naiđe na drvoseče koji ekonomsko drvo pretvaraju u ogrev i to mu uvek zasmeta.

Vratio se u selo zbog majke

Iako se zbog majke iz Beograda vratio u rodno selo do ovog vrhunskog duboresca stalno stižu nove poslovne ponude.

“Sada mi je bitno da što pre završim atelje. Kada to uradim imaću i prostora za sušenje drveta neophodnog za moj posao”, kaže Zoran.

On takođe namerava da u Uševcu, iz koga se preselio u srpsku prestonicu davne1972. godine, krene i sa izradom komadnog nameštaja i kutija za nakit u duborezu koje uvek imaju dobru prođu na domaćem tržištu. To mu je veoma bitno jer će na taj način moći da premosti period kada ne bude imao posla u kontinuitetu.

“To je usud duborezačkog posla. Ima perioda kada ne znate šta ćete pre od posla, a onda posle toga usledi veća pauza”, kaže Zoran.

Iako u vreme pandemije korona virusa one znaju da potraju baš dugo on se ne žali. Kaže da je u decembru za crkvu Svetog Trifuna, koja se nalazi na Hilandaru, uradio predivne carske dveri u duborezu.

Zahvaljujući ovom poslu Zoran je uspeo da preživi najteže dane kada je na fabrici u Beogradu, gde je dugo radio najpre kao mašinski inženjer, a potom obavljao i poslove tehničkog rukovodioca, stavljen katanac. Za razliku od nekih koji su u tranziciji na raznorazne načine krčmili imovinu ovog preduzeća i na taj način zbrinjavali svoje porodice, on se tada sasvim slučajno latio dleta i počeo da radi duborez ostvarujući tako egzistenciju za svoju porodici.

To je učinio u trenutku kada je shvatio da bez obzira na stručnost i godine iskustva ne može da nađe sebi posao, odnosno kada je saznao da njegova komšinica želi da baci dleta koje je njen muž doneo iz inostranstva. Tada se u njemu, koji je bio vičan obradi drveta još od detinjstva, rodila ideja da od lipovog drveta napravi ram za ogledalo u duborezu. Kada je završio ni sam nije verovao svojim očima šta je to rukama napravio.

Da je nadmašio samog sebe i da od ovog posla može da živi shvatio je tek kada su neke beogradkse arhitekte videle ovaj njegov rad i angažovale ga da radi duborez u dve najpozantije apoteke u Skoplju.

Zahvaljujući tom poslu koga je briljantno odradio on se odmah svrstao u red najboljih duborezaca koji rade na teritoriji Beograda i to mu je omogućilo da radi duborez sa pozlatom i na ikonostasima u najčešće baroknom i moravsko vizantijskom stilu u brojinim pravoslavnim svetinjama u zemlji i inostranstvu o čemu mašta svaki duborezac.

“Moji predivni ikonostasi u hrastovini i danas krase prostor na Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu, Plandištu, Velikoj Gredi, Crnoj Gori i Severnoj Republici Makedoniji. Hrast je izuzetno tvrd za obradu, ali se na njemu napravi sjajan duborez”, kaže naš sagovornik.

Skupa nova dleta

Tokom svog plodonosnog duborezačkog rada Zoran se potrudio da se opremi polovnim kvalitetnim dletima i opremom za spajanje drveta tako da može da uradi gotovo sve ono što mušterija zahteva od njega. Za ovu varijantu odlučio se kada je saznao da za nova delta, koja bi bila urađena u specijalnoj kovačnici u Nemačkoj, morao da izdvoji nekoliko hiljada evra.

“ Kada mi mušterije donesu d aim duborez uradim po modelu onda je to lak posoa za mene, ali je to druga priča kada sam treba da nacrtam šaru za duborez na papiru”,kaže Zoran ističući da mu to ne pada teško jer se neko vreme bavio i slikarstvom. Izrađivao je i komadni stilski nameštaj i restaurirao stari za raznorazne klijente u zemlji kao i naše ljude koji se nalaze na privremenom radu u inostranstvu. Jedan klubski stočić iz njegove radionice danas krasi i životni prostor našeg proslavljenog tenisera Novaka Đokovića.

“Njegov menadžer mi je ukazao poverenje da odradim ovaj stočić tek nakon preporuke jednog mog klijenta za koga sam radio stilski nameštaj”, priča zadovoljno Zoran ističući da je sitnu popravku na jednom komadu stilskog nameštaja odradio i u rezidenciji nekadašnjeg predsednika Srbije, Slobodana Miloševića.

Sve poslove koje je dosada Zoran uradio dobio je nakon preporuke klijenata za koje je već radio i to je za njega, kaže, najbolja reklama. Poslednjih godina u posao  je uključio i svog mlađeg sina koji ga je u duborezu već u svemu prevazišao.