Gansi će doći u Srbiju kad iz nje odu Ruže i Pištolji. Bio je grafit kada sam bio školarac. Tada je zemljom, koja se raspadala, vladao Slobodan Milošević. A tu beše i korisni momak koji ne ume da zgodi slovo R i koji je, naoružan automatom tompson, obilazio ratišta. Obilazio, ali ne i pucao. Pucao je iz alavih usta sa poganim jezikom.

Ovih dana mi se obraćaju nekadašnji dečaci, a sada zaboravljeni sredovečni ljudi kojima starost kuca na vrata, a koji su ostali invalidi zbog tih poganih jezičina. Oni su tih devedesetih dozvoli da narod za siću pokrade samog sebe otkupljujući državne stanove, a njima je ostalo ono najkrupnije što je tadašnja Jugoslavija imala. I dok se ratovalo, srpsko i hrvatsko političko bratstvo je držalo banku u Londonu.

Ja sam tada imao petnaest, šesnaest godina. Kao ove prelepe devojčice na slici u tekstu koje sam u petak uveče sreo na koncertu Guns’N’Roses-a. Po neko je imao muzički stub marke Kamakrawn koji su u državu ušli sa Ante Markovićem. Za kog moj razredni starešina neće imati lepih reči, a za Dobricu Ćosića, tadašnjeg predsednika govoriće frazu koju su na RTB-u ponavljali partijski vojnici Slobe Miloševića: dobili smo lošeg političara, a izgubili velikog pisca. Mi smo te godine izgubili dobrog profesora, a parlament je dobio čoveka koji je podizao ruku. Kao i njegove kolege sledećih godina nevezano iz koje su stranke dolazili.

Sinoć kada sam video na koncertu ove devojčice sa istim rekvizitima koje bi i mi nosili da smo imali prilike i da nas nisu uvukli u rat, zapala mi je knedla u grlu. Zamolio sam decu da ih slikam. I pitao ih da li su im mame i tate slušale Ganse. Njihovi roditelji mogu biti moje ili nešto mlađe generacije. Jedna kaže iskreno, dečije, da nisu, a ostale su potvrdile. Deca prirodna, pametna i lepa kakva je svaka mladost i kakvi smo i mi verovatno bili, ali nekako, sećanje je otužno i izbledelo. Negacija na te ruže i pištolje, izbeglica koja dolaze u čaršiju na Jugu Srbije za koju nikada do tada nisu ni čuli i čiji će stanovnici nekada i postati.

Moji školski drugari će pod uticajem profesora, roditelja, a svi oni pod uticajem čoveka koji ne može da zgodi slovo R, u espadrilama i sa sumnjivim prezimenom koje ne liči na srpsko, puštati urlike mraka sa TV-e ekrana.  Pored njega će biti klinac pod čijom naredbom se ovih dana pustio tunel bez odobrenja stručnih organa, a malo mu to bilo, nego naredio i da lekari dežuraju ispred tunela, verovatno da prave vradžbine. I to istog dana kada je aminovao i nadstrešnicu bez papira.

Bili smo deca. Imali neku grupu sa drndavim gitarama na čijem telu smo lepili membrane od onih digitronskih satova posred kojih je zvuk išao u elektriku starog lampaša radio uređaja.  Vežbali po ceo dan, celog letnjeg raspusta jednu pesmu za pet minuta slave na takmičenju koje je tokom leta organizovano na terasi, sada uništenog hotela Grozd ili novog, i isto tako, urnisanog, Zemun na šetalištu pored Vlasine.

Uprkos haosu i mirisu rata, večitim komunističkim komsomolcima koji sada čekaju penziju u vladajućoj stranci, kultura je imala svoje mesto. Ne mogu da zamislim da bi ikome palo na pamet da napravi pena party u hladnoj i čistoj planinskoj reci kakva je nekada Vlasina bila. Niti da će od mini hidro elektrana biti ovako preklana i zagađena, a kamo li da će ikome pasti na pamet da organizuje kolektivno brčkanje u njoj. Ali ako može da se u jedinicu hirurške intenzivne nege ulazi sa kamerama, zašto ne bi bilo moguće i to.

Gledao sam sinoć onu decu i padalo mi je na pamet da li i njih sve to čeka što je moja generacija pregrmela? I da li će i njima vladati neki primitivan svet?

Bojim se da kako su uništili obrazovanje, da im je sudbina gora; ali kako su ova mlada deca pokazala da su svesnija i pametnija od nas, nemam pravo na pesimizam iako optimizma nema ni na vidiku.

Ono što im mogu reći, ne dozvolite najgorima da prepisuju od vas, da ne bi vladali! Neznanje se mosti nemoralnim lukavstvom. Otresite ih. Mladi nastavnici da budu nemilosrdni. Sito se pravi u osnovnoj školi. Naše je da se izborimo za školstvo.

Ja sam pogrešio.