Dok u nedeljno jutro Grdelica još spava iz pevnice u Hramu rođenja Jovana Krstitelja čuje se predivan glas na malo razumiljom staroslovenskom jeziku. Pojac poje pomažući parohu u služenju liturgije pred malobrojnim vernicima. To je glas Marka Trivunića, koji četiri godine peva molitve na bogosluženjima i koga znamo iz neke druge priče.

I ništa u tom talentovanom glasu što se razleže hladnom crkvom ne bi bilo neobično da je ovom tridesetrogodišnjem Grdeličaninu to profesija, dužnost, ali to je samo jedan od mnogih hobija, jedan od mnogih zanata i profesija spojenih u jednoj ličnosti, on je, u stavri, jedna od onih osoba koju godinama poznajete, a ne znate zapravo šta se sve skriva u njoj.

„Pojanjem sam počeo da se bavim slučajno, pomažući novom parohu pri služenju liturguje. Niko u mojoj porodici nije muzikalan i ne znam odakle mi dar, samo znam da me veoma ispunjava, pa sam uvek nedeljom i za verske praznike tu za pevnicom, osim kada zbog profesionalnih obaveza nisam u stanju da dođem“, priča Marko Trivunić nešto kasnije u svom domu, nedaleko od crkve.

Marko je rođeni Grdeličanin. Diplomirani je ekonomista i direktor Doma kulture u Grdelici, od 2016. godine, prvi direktor koji ne propušta priliku da novinarima nametne priču iz jedine kulturne ustanove u varoši kraj Leskovca, nedaleko od novog autoputa na Koridoru 10.

Iza njega stoji veliko radno iskustvo. Sa sedam godina bio je prodavac u Slatkoj kući, trgovini svojih roditelja. „Vrlo često su me ostavljali na sat dva samog u prodavnici, ali sam se odlično snalazio i sa merenjem slatkiša i sa naplaćivanjem računa“, priča koroz smeh dok njegova supruga Jelena, diplomirana pravnica bez posla, kuva kafu.

Do polaska u Gimnaziju u Leskovcu, bavio se košarkom i igrao u prvom timu KK Zdravlje sa kojim je jednom osvojio prvenstvo i dva puta bio u kampu reprezentacije.

„Tada sam bi na prekretnici – nastaviti profesionalno da se bavim košarkom ili da se sto posto okrenem knjizi. Odlučio sam se za ovo drugo“.

Studirao je, no sa 20 godina je u sklopu knjižare koju su držali njegovi roditelji otvorio prodavnicu, odnosno, firmu koja se bavila prodajom bele tehnike, računara, kućnih aparata i drugih stvari. Prvi je tada u leskovačkom kraju krenuo sa web kreditima. Kada je nastupila ekonomska kriza, krediti su ukinuti, pa je Marko zatvorio firmu, a otvorio salon lepote, a onda se sa diplomom menadžera zaputio u Beograd gde je radio u struci za dve slovenačke firme, u trećoj čak i kao CR menadžer, menadžer za odnose s kilijentima.

Ipak, odlučio je da se vrati u Grdelicu.

„Dva su razloga. Prvi je taj što ja tamo nisam imao svoj stan, a primanja nisu bila velika. Drugi, što je Beograd veoma naporan. Smatram da su ljudi u provinciji daleko više produktivniji. Ja iz Grdelice do Niša mogu da stignem za pola sata, do Leskovca za 15 minuta i sve u trenutku rešim, dok ljudi koji žive u Beogradu moraju da se voze dva sata, sa bilo kojim prevozom i gde god da žive. A mi to vreme koristimo za rad, hobi ili odmor. Ta dva sata je previše kada se sakupe meseci i godine“, objašnjava.

Pre nego je imenovan za direktora gradske kulturne ustanove, radio je kao menadžer u privatnoj leskovačkoj firmi. Odakle, onda, interesovanje za kulturu, pitamo.

„Oduvek sam sam voleo kulturu i mislim da tu mogu mnogo da pružim, mislim da sam, zapravo, pronašao sebe“.

U Domu kulture Grdelica zaposleno je 13-oro kulturnih poslenika, među njima iskusnih i sa imenom. Marko priča da su na samom startu uklonjenje barijere nepoverenja zbog njegovih godina i da sada tim odlično funkcioniše.

„Moja je namera da od Grdelice stvorimo prepoznatljivo kulturno mesto, ali i mesto koje će posećivati turisti s obzirom da naša varoš ima odličnu geografsku poziciju. Želim da Grdelica bude prepoznata po dobrim manifestacijama, po inovativnim i kvalitenim manifestacijama, da na svim poljima podižemo svoje lestvice, koliko smo u mogućnosti, naravno“, priča.

Čini se da polako ostvaruje svoje ciljeve. U 2017. godini  zabeleženo je 95 programskih manifestacija, a on je posebno ponosan na Sajam vina i roštilja Grdelica i na Grdeličko leto kome je udahnuo život, pa je ovde prošle godine održano 10 koncerata najpozantijih srpskih bendova i pevača.

„Prvo leto, 2016. sam sam finansirao , večere bendova, jer među mnogobrojnim ugostiteljima nisam mogao da nađem sponzore ni za besplatan ručak zabavljačima, naredne godine smo bolje prošli jer su ugostitelji videli da su im restorani i kafići puni, a 2018. sam prikupio toliko novca na račun Doma kulture da sam bio u poziciji da dovedem Tropiko bend, Zlatka Stefanovskog, Stevana Anđelkovića i druge pevače. Klima se promenila“.

Marko je vernik, obilazi manastire širom Srbije i Grčke, post je obavezan, živi kao sportista. Zanima nas kako rukovodi, kako se ponaša kada donosi odluke sa kojima se intimno ne slaže?

„To je definitvna borba u meni. Svi imamo iskušenja i ljude koje gledamo i monahe i sveštenike mislimo da su savršeni u veri, verujte, niko nije savršen i u stalnom su iskušenju i nekoj borbi, neko manje, neko više. I dalje mislim da ta molitva o kojoj pričam, da je urodila plodom da funkcionišemo na dobar način. Trudim se da samo razgovorom rešavam problem koji se javlja. Ukazujem, smireno, nekoliko puta i vidim da se ljudi menjaju. Mislim da je to dobar recept – da se na dobro vraća dobrim a da se na zlo opet odgovara dobrim“.

Uporedo sa pojanjem Marko Trivunić je počeo da izrađuje i ikone u duborezu i tehnikom pirografije, pa je od kuhinje napravio mali, pokretni, umetnički kutak.

„I to je došlo spontano, kao pojanje. Ni u školi nisam nešto bog zna šta crtao dobro. Sada izrađujem ikone i svaka je osveštana. Neki kažu da to dobro radim, dobijam pohvale, no meni je najvažnije da ja u tome uživam. Nekoliko sati se uz rad opustim, nađem i tu svoj mir, ravnotežu“.

Grdelica iz koje decenijama odlaze mladi, za Marka je najlepše mesto na svetu.

„Grdelica je mala ušuškana varoš kroz čiji centar protiče Južna Morava, a novi autoput na pola kilometra. Imamo Dom zdravlja, škole, vrtić, crkvu i sve je tu na jednom mestu. Samo nemamo turističku organzaciju pa se mi iz Doma kulture trudimo da i u tom delu promovišemo našu varoš. Ja nagovaram ugostitelje, a ovde ima mnogo ugostitelja, da se udruže, da istaknu table duž autoputa, da pozivaju turiste koji idu i vraćaju se iz Grčke da svrate ovde jer nama nije stran leskovački roštilj, a kulturnih dešavanja u izobilju“, objašnjava.

Pitamo za dalje planove, a on kaže da je posvećen Domu kulture, odlaže ikonu sa strane, gleda pravo u oči i zaključuje: „Život je stalna borba“.