U ograđenom delu od glavne bolničke zgrade, gde se u dve zgrade i četiri covid paviljona leče oboleli iz celog Jablaničkog okruga čekaju nas glavni tehničari i glavne sestre i doktori, da se fotografišemo. Završavamo taj deo i krećemo najpre na Infektivno odeljenje, tamo gde su, pored Grudnog, najteži bolesnici i tamo gde se na početku zarazilo skoro sve osoblje. Pitaju me da li me je strah, kažem – ne, ali, ipak, noge podrhtavaju jer i bukvalno, ulazim u žarište korone. No, osećaj da ćete zabeležiti detalj iz pandemijskog vremena, a prethodna je harala još pre 100 godina, i opuštenost mojih pratilaca, suzbijaju prirodni strah, na koji kasnije poptuno zaboravljam.

Glavni tehničar Opšte bolnice Aleksandar Stojanović, koji više provodi vreme u Covid bolnici i koji preuzima ulogu vodiča, a koga odavno znam, sve vreme se smeška ispod oka, kao da oseća šta mi se valja po glavi. „Ovde stani, sada pravo, pazi na klizav pod, tu leži opasnost“, daje upustva dok iza sebe slušam smeh i šale medcinskih sestara i tehničara s upravnikom Covid bolnice Draganom Jovanovićem, koga su mediji već proglasili vođom leskovačkih covid heroja, u čemu, inače, nisu pogrešili.

„Oni su pravi heroji, baš oni. Jer da nije bilo njih, ne bismo uspeli“, komentariše Jovanović pokazujući na takozvani srednji medicinski kadar dok ulazimo tamo gde su smešteni najteži pacijenti.

Par stepenica kojima se penjemo su mokre, kao i podovi. Ulazimo u „čistu sobu“, takođe sa mokrim podom „Opušteno, sve je bezbndo“, kažu mi. I uspeva, zaista. Ovi ljudi kao da se studirali psihologiju. Ne, kažu, i mi smo imali iste strahove. A onda sledi dugačak postupak oblačenja skafandera, duplih rukavica, nanogica, maske, vizira, kape.

U Covid bolnici u Leskovcu radi veliki broj zdravstvenih radnika i pomoćnog osoblja, čitava jedna vojska: 160 medicinskih sestara i tehničara, 80 lekara je prošlo kroz bolnicu u smenama na 15 do 30 dana, zatim, 44 spremačice, odnosno, čistačice i 15 pomoćnih radnika koji održavaju pomoćne objekte i zelenilo. U vreme naše posete, ležećih pacijenata bilo je 128, od kojih 45 posto samo iz fabrike „Jura“, ljudi starosti od 25 do 37 godina.

Razgovor, naravno počinjemo o strahu, jer ovde u ovom ograđenom prostoru svako je imao ili ima neki svoj strah – zaposleni da se ne zaraze od virusa korona, pacijenti da im se ne pogorša stanje, strah je uveo vanredno stanje, strah nas drži na distanci, zbog straha više nemamo dugoročne planove.

„U početku je bilo straha, jer se radilo o virusu, nepoznatom i nevidljivom neprijatelju, bez mnogo informacija o njemu, ali kasnije ne. Nije bilo mesta panici jer kada imaš kompletnu opremu, strah nestane. Teško je disati i raditi pod ovolikom opremom, ali smo se sada već navikli. Lično, izbegavam kontakte s porodicim kod kuće, a kada izađem u grad vidim da postoji strah od moje blizine iako masku ne skidam sa lica. No to je normalna reakcija, priča medicinska sestra Katarina Pešić (27) sa Odeljenja za bolesti zavisnosti.

Sestre s kojima smo razgovrali su sve sa iskustvom i sa drugih odeljenja koje nikada nisu imale dodirnih tačaka sa virusima. No, i ovde je nužda iz osnova promenila ustaljena pravila.

Ivana Milenković je glavna sestra Službe ortopedije sa 14 godina radnog staža, a u Covid bolnici je glavna sestra na Infektivnom odeljenju.

„Ovde sam prešla sa sestrama sa ortpodeije, hirurgije, anestezije, kao ispomoć kolegama koji rade i koji se bore sa COVIDOM. U početku je bilo straha, ali uz punu podršku glavnog tehničara bolnice i sveg osoblja Covid bolnice, taj strah sam lakše prebrodila“, priča Ivana.

Sve vreme ovde se potencira dobra saradnja kao jedan od uslova uspeha, a sestre i tehničari, kao i lekari smatraju da su uradili sjajan posao i da je virus pod stogom kontrolom.

„Ovde je pitanje svih pitanja organizacija rada. Mi dobro funkcionišemo i radimo, dobro se slažemo, odlično komuniciramo, saradnja je na prvom mestu, najvažniji je dogovor, razumevanje, ali mora da postoji distanca, bez obzira što smo u kompletnoj opremi“, dodaje Ivana Milenković.

„Da nije bilo Jure mi bismo sada zatvorili Covid bolnicu i imali bismo samo opterećenje na Grudnom i Infektivnom, odnosno, svi paviljonski tipovi koji su pretvoreni u Covid bolnicu, računajući : Rehabilitaciju, Onkologiju, Dečju psihijatriju, Psihijatriju i Bolesti zavisnosti. Ti paviljoni bi bili ugašeni i van funkcije, što znači da bismo rasteretili kadrove, pričam za srednji kadar koji radi skoro dva i po meseca bez prestanka: Mi nemaomo smene sestara, imamo izvlačenje samo onih sestara koje su u srednjim godinama gde dolazi do prezasićenosti u radu i te starije kolege s obzirom na godine povlačimo u glavnu zgradu, odnosno, u centralnu zgradu Opšte bolnice“, objašnjava Aleksandar Stojanović, glavni tehničar Opšte bolnice Leskovac.

Glavna sestra Grudnog odeljenja Suzana Stojanović jedina je koja je u neku ruku na svom terenu, a sa zaraženim pacijentima je i pre formiranja Covid bolnice. Ona, kao i njene koleginice s tog odeljenja jedino nisu imale bojazan od zaraženih pacijenata.

„U startu su prvi pacijenti počeli da dolaze na Infektivno, a vrlo brzo i na naše odeljenje. U početku su naše sestre, sa našeg odeljenja pokrivale smenski rad, kasnije smo dobili pomoć od ostalih odeljenja. U početku je odeljenje bilo puno sa 57 postelja, sve je bilo puno, sada je drugačija situacija, jutros imamo 37 pacijenata. Imamo kompletne opreme. Sve su ovom poslu pristupile odgovorno i nismo imali apsolutno nikakvih problema, ni da se uđe u bolesničku sobu i da se radi s pacijentima. Imali smo zaštitnu opremu, znali smo kako treba da se obučemo da se skinemo, imali smo dezinfekciona sredstva, primenjevali smo mere zaštite. To je, jednostavno naš posao, a mi inače imamo iskustva sa zaraznim pacijentima jer se na našem odeljenju leče pacijenti od tuberkoloze. U početku smo sa Info portala čitali upustva, gledele video klipove, štampali upustva o oblačenju i svlačenju, lepili svuda po odeljenju, a kasnije smo imale i obuku“, priseća se ova žena sa 18 godina radnog iskustva.

Glavni tehničar Covid bolnice je Aleksandar Živković, a pre toga je bio glavni tehničar na Odelejnju anesteziologije. On, glavni tehničar Opšte bolnice i upravnik Covid bolnice Dragan Jovanović su ljudi koji rade skoro 24 sata. Ako nisu fizičku tu, onda su u konstantnoj komunikiaciji između sebe i sa osobljem Covid bolnice.

„U suštini svima nama nije bilo strano, ali istovremeno ni svejedno. I danas kada pomenem gde radim i odakle dolazim, istog momenta se pravi neka distanca i odstupanje od nas. Mi ovde radimo, imamo porodice kući, posle završenog posla mi smo sa našim porodicama, nemamo, hvala bogu, zaraženih. U kućama ne nosimo maske. Samim izlaskom iz bolnice, mi promenimo celokupnu opremu s maskama“

Iako godinama radi u hiruškoj sali pod maskom, nije bilo lako navići se na skafander i ostalu opremu.

„Ova zaštitna oprema mi nije strana. Međutim, novina su skafanderi, viziri koji se stalno magle, non-stop se znojite. Ali, naša prvenstvena funkcija je bila da zaštitimo srednji kadar, jer kada se oni zaštite ne postoji opasnost širenja virusa. I uspeli smo. Od kada smo formirali Covid bolnicu nismo imali ni jednog zaraženog. Od starta smo s upravnikom Covid bolnice iscrtali zelene zone, crvene zone, kretanje pacijenata, apsolutno je dovedeno do perfekcije. Došli smo dotle da smo negde i zidove morali da stavljamo od knaufa da bi zaštitli kadar koju je u svakodnevnom radu s pcijentima“, objašnjava.

Infektivno i Grudno odeljenje su za vašeg novinara kao lavirinti, ispresecani debelim najlonima, zidovima kojih ranije nije bilo, bar ne na grudnom, ulazi se sa više strana, na jednoj strani pacijenti, na drugoj zaposleni. Po hodnicama sestre, tehničari i lekri užurbani, u sobama pacijenata tišina. Ulazimo u jednu od njih. Razgovaramo sa ženom od 60 godina koja je imala težu kliničku sliku.

Upravnik bolnice Dragan Jovanović kaže da sada uglavnom dolaze pacijenti sa lakšom kliničkom slikom, ili pacijenti bez simtoma, te da je situacija manje napeta. „Ali daleko od toga da je došlo vreme opuštanja“, upozorava ovaj pulmolog, doktor kome je ukazano poverenje da formira i stane na čelo bolnice, žarište korone.

Završavamo posao i vreme je za izlazak. Ne preoznajem da li se vraćamo istim putem, ali u hodniku po treći put srećem čoveka koji dezinfikuje sve na šta naiđe. Pre nego što ponovo uđemo u čistu sobu dezinfukuju i nas, od glave do pete. Iako dezinfikovani, sva oprema se skida veoma pažljivo i odlaže u specijalni kontejner. I to ispred jedne od zgrade. Garderoba ispod skafandera je „gola voda“. No, tu nije kraj jer sledi, za mene šok upozorenje: „Odavde pravo kući, ispred kuće kompletno presvlačenje, pa odmah kupanje i pranje kose“.

This slideshow requires JavaScript.

Odlazim sa novom, poklonjenom maskom jer rukavice, objašnjavju stručnjaci, nisu potrebne. A pre odlaska, upravnik Jovanović se poigrao s ulogom novinara, pa je vašoj novinarki postavio par pitanja, Na neka nisam umela da odgovorim, i taj nemušti odgovor nećete videti na videu dole.

(nastaviće se)