NIŠ – Žrtva porodične tragedije i velike ljudske patnje Sanja Đurić (35) sahranjena je u četvrtak na niškom Novom groblju a policija još traga za ubicom, njenim ocem Stojanom Đurićem (60). Stojan je ubio svoje dete, o kome je brinuo tri decenije, u trenucima očaja i beznađa jer više nije mogao da gleda kako pati.

Prema podacima niškog Centra za socijalni rad 364 osobe primaju uvećanu nadoknadu za tuđu negu jer su stoprocentni invalidi pa im život zavisi od članova porodice.

Šta je brižnog oca koji se žestoko suprotstavljao svakom pokušaju da bolesnu ćerku smesti u neku ustanovu nagnalo da postane hladnokrvni ubica koji smišljeno tri puta preko jastuka, da bi prigušio hice, puca u svoje dete ostaće enigma dok se on ne privede.

“ Osećam se krivim jer je ceo moj trud oko pomoći našim članovima ovim događajem pao u vodu – kaže Jovan Bogdanović, sekretar Udruženja osoba sa mentalnim invaliditetom čiji je član bila i pokojna Sanja. – Odlično poznajem porodicu i nikada ne bih za Stojana pomislio da može da puca. To nije bio pucanj da ubije, nego krik da ne može više da izdrži. Za ubistvo ne postoji opravdanje ali je to je krik svih roditelja sa takvim problemima. Kod naše dece nije problem bolest nego stanje koje se s godinama samo pogoršava. Volimo svoju decu, bez obzira na njihovo stanje, ali smo jedini roditelji na planeti koji mole Boga da deca umru pre njih.

Jovan nema reči da opiše agoniju porodica sa bolesnom decom jer su u pravnom smislu reči odbačeni od komšija i rođaka:

– Čak i najbliži, babe i dede, izbegavaju da ih prihvate. Teško je brinuti o njima jer ne znaju kako. Možda je Sanja, iako je bila teško mentalno hendikepirana mogla da bude deo društva a ne da joj jedini svet budu roditelji. Ali kako?

Jovan apeluje da slučaj porodice Đurić bude analitičan a ne senzacionalistički događaj.

– Naša država će morati da EU položi račune iduće godine o tome šta je učinila na polju zaštite osoba sa invaliditetom. Nisam siguran da ćemo taj test položiti – smatra Bogdanović.

(Kraj)

IZVOR:Večernje novosti