Profil Udruženja paraplegičara u Vranju po mnogo čemu razlikuje od sličnih organizacija u Srbiji. Bez obzira što je sudbina tim ljudima dodelila kolica bez kojih ne mogu nigde, članovi ovog Udruženja stižu svuda, šta god da se u Vranju događa. Uz sve to, sa lokalnom samoupravom, sa zvanima i nezvanima, oni svakodnevno, uspešno i bez kompromisa, vode bitku protiv predrasuda i diskriminacije.

Mozak ove ekipe, čovek koji je sve ovo osmislio, koji ujutro prvo nahrani svojih 80 golubova, pa onda kolicima odlazi na posao i rukovodi svakom akcijom je Srđan Trajković Kelenko (1971). Sa energijom koju bi mnogi poželeli i životnom devizom da je informacija najskuplja roba, Srđan je upućen u sva „važna zbivanja“ i zato stiže svuda.

SEDAM ZAPOSLENIH I PET PENZIONERA

Na platnom spisku Udruženja sa paraplegijom iz Vranja, trenutno je šest njihovi članova, plus vozač kombija koji nije osoba sa hendikepom. Na platnom spisku su: Jovica Ćirić, izbeglica sa Kosova, Marko Ristić gluvo nema osoba iz sela Neradovac kod Vranja, Stefan Stojanović iz Vranja, Ivan Stošić iz Vranja, Albanka Arifete Selimi iz sela Lučane kod Bujanovca i predsednik Udruženja Srđan Trajković Kelenko i vozač kombija Igor Nešić iz sela Suvi Dol kod Vranja .Pažnju javnosti zavređuje i podatak da je su pet njihovi radnika, inače članova Udruženja, u poslednjih dve godine, otišli u zasluženu penziju. To su: Marjan Dimitrijević, Ivica Krstić, Igor Veljković, Anđela Ristić i Dragan Popović, svi iz Vranja.

-Naš prvi projekt podržalo je Ministarstvo rada i socijalne politike, a realizovali smo ga 2003. godine, onda kada smo osnovani. Sa partnerskom organizacijom „Životna pomoć“ iz Vranja, formirali smo ekipu u kojoj je bio i dr Dobrivoje Nikolić, doktor i humanista. Sa ekipom smo bukvalno posetili svakog našeg člana. Tako smo, već u prvoj godini postojanja, napravili bazu podataka o svakom članu,njegovoj ukupnoj situaciji i potrebama – priseća se Trajković.

Drugi, ključni momenat u razvoju Udruženja paraplegičara u Vranju, vezan je za sledeću, 2004. godinu. Trajković je, sa još pet-šest članova, delovao u Udruženju paraplegičara u Leskovcu. Tamo je upoznao srodnu dušu, Svetislava Marjanovića Cacija, sa kojim će iz temelja promeniti svoj i život svih članova vranjskog Udruženja.

-Znaš Srđane, danas je to tako kako mora. Imaš roditelje, pomognu ti po malo da iz ona četiri zida izađeš kolicima u dvorište. Ali, šta sutra kada ostaneš bez roditelja, ko će onda da te gleda? Srđane, moramo smisliti način kako da se zaposlimo, kako sebi negde da  obezbedimo stalni izvor prihoda, stalnu egzistenciju. I ovakvi kakvi jesmo, mi možemo raditi nešto korisno i za sebe i za društvo. Ima ljudi koji nam mogu i hoće da pomognu na tom putu. Srđane, hajdemo da ih potražimo – seća se Trajković šta mu je prijatelj Caci rekao 2004. godine.

On priznaje da mu je sve to bilo novo. Od kada se sudbina neumitno poigrala sa njim, on je po ceo dan sedeo kod kuće, među četiri zida. Bez interneta, mobilnog telefona…pored ukućana, društvo su mu pravili televizor, novine i knjige. Vreme je prolazilo, a svaki novi dan nije se razlikovao od prethodnog.

-Prijatelj Caci mi je bukvalno otvorio oči rečenicom da mi moramo sredini da pokažemo ko smo i šta smo. A da bi smo to uradili, rekao je da moramo naći načina da budemo pokretni, da idemo među ljude, da okupljamo naše članove, da se družimo na seminarima, predavanjima, radionicama, da se upoznamo i da dogovorimo šta i kako zajedno možem da radimo interpretira naš sagovornik razgovor sa prijateljem iz Leskovca.

Tako su došli na ideju da posao za sebe i članove Udruženja potraže u otvaranju radnji i kioska za fotokopiranje. Ocenili su da su te usluge ljudima neophodne, da bi ideja mogla da zainteresuju neke donatore, a da je sam posao zanimljiv, sadržajan i što je najvažnije – unosan.

-Nekako u to vreme Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), u saradnji sa lokalnom samoupravom, završavao je projekt nazvan „Uslužni centar“. Tim projektom svi šalteri za koje građani imaju potrebu, smešteni su na jedno mesto. U toj velikoj Sali, u toj „fabrici“ dozvola, molbi, potvrda, rešenja, uverenja…falio je samo fotokopir aparat koji je neophodan i koji bi građanima znatno štedeo vreme – priča Trajković.

On se priseća da je taj deo priče sa UNDP završio sa školskom drugaricom Tatjanom Strahinjić Nikolić, koja je bila šef vranjske kancelarije tog programa. Čak je dogovoreno da UNDP bude donator kompletne opreme za fotokopiranje. Ostao je onaj drugi, takođe važan deo – kako ubediti Miroljuba Stojčiča, predsednika opštine Vranje, da dozvolu da u jednom ćošku te sale, postavimo fotokopir aparat. Trajković je te 2004. godine, kada od brige za hendikepirane osobe u društvu nije postojalo ni slovo „b“, zatražio prijem kod gradonačelnika.

-Ma beži tamo, kakav prijem sa kolicima kod gradonačelnika? Ne dolazi u obzir! – jasno su odbrusili i stavili mi do znanja u Službi obezbeđenja predsednikaopštine. Ja sam im odgovorio da ću ja, uprkos svemu, doći sa kolicima, a oni neka pozovu policiji i neka me izbace – priseća se Trajković tih nemilih scena.

Na sreću, sve se toga dana završilo kako treba. Trajković je angažovao četvoricu drugara koji su ga u kolicima izneli na sprat i odneli u Stojčićev kabinet. Taj razgovor, uz jedan telefonski sa šeficom UNDP, trajali su jedva dvadesetak minuta.

-Kada je otvoren Uslužni centar i mi smo, u našem kutku, sa kompletnom opremom za fotokopiranje, bili deo te svečanosti. U početku su nas ljudi malo neobično gledali, ali danas toga nema. Tako smo počeli, na tom fotokopiru smo zaposlili prve naše članove i napravili prve pare za delatnost Udruženja – s puno zadovoljstva priča Trajković.

Posle toga otvorene su druga treća, četvrta… fotokopirnica. Sada ih je šest u kojima sedam članova Udruženja obezbeđuju sebi plate s plaćenim porezima i doprinosima.

-Srećan sam što je sve to tako počelo i što se završilo na obostrano zadovoljstvo. U početku jeste bilo malo nedoumica i nesporazuma, ali smo to kasnije sve ispravili. Smatram da je tim činom Udruženje paraplegičara u Vranju započelo svoj novi život – kaže bivši gradonačelnik Miroljub Stojčić.

U Udruženju su ipak najsrećniji oni koji su u fotokopirnicama dobili posao. Za njih je to čin skoro iz bajke, jer su koliko juče sedeli kod kuće i uzaludno brojali dane.

-Kada su me pozvali i pitali hoću li da radim u fotokopirnici, pristao sam istog momenta, samo da bih pobegao od samoće. Tek kasnije sam saznao da sam ja u stvari dobio radno mesto na kome ću svakog meseca da primam platu – pun sreće priča Marko Ristić.

U ukupno 13 projekata Udruženja, donatori su bili: (UNDP), Internacionalna nevladina organizacija za razvoj (CHF), Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), Nemačka organizacija „Help“, EU PROGRES, zatim Savez paraplegičara, Ministarstvo rada i socijalne politike i Grad Vranje.

-Imamo podršku mnogih donatora, mnogih prijatelja. Zato u ovoj godini ulazimo u jedan, za nas kapitalni projekt – da u saradnji sa lokalnom vlašću,  napravimo lift u zgradi lokalne samouprave, kako bi sve hendikepirane osobe, u sedištu lokalne administracije, mogle nesmetano da završe sve potrebne poslove u sedištu gradske – obećava na kraju Srđan Trajković, predsednik Udruženja paraplegičara u Vanju.

GDE SU FOTOKOPIRNICE UDRUŽENJA?

Danas Udruženje paraplegičara u Vranju ima šest radnji za fotokopiranje.  Pet rade više nego dobro. Njihove usluge su najkvalitetnije, najkompletnije i najjeftinije u Vranju, pa se tamo ponekada zna i čekati u redu da bi se obavio posao. Najstarija je fotokopirnica u Uslužnom centru u Gradskoj upravi. Najrentabilnija i najprometnija je međutim ona u centru grada, pored Gradske biblioteke, u kojoj dva lica rade 12 sati dnevno, svakoga dana osim nedelje. Treća je u Donjem Vranju, pored Fabrike duvana BAT, četvrta u zgradi Zavoda za zdravstvenu zaštitu i peta u Uslužnom centru lokalne samouprave u Bujanovcu.

Peta radnja –kiosk u naselju „Ledena stena“ je zatvorena, jer nije opravdala uložena sredstva, pa joj se sada intenzivno traži slobodna lokacija u vranjskom „krugu dvojke“.

ZA TRINAEST GODINA – TRINAEST PROJEKATA

Udruženje osoba sa paraplegijom iz Vranja, osnovano je 2003. godine. Pre toga nekoliko članova Udruženja bili su uključeni u rad leskovačkih paraplegičara. Udruženje trenutno ima 54 člana, od kojih su sedam  zaposleni u pet fotokopirnica u Vranju i jednoj u Bujanovcu. Da bi pospešili njihov inače dobar rad, rukovodstvo vranjkog „Simpa“ je 2008. godine, ovom Udruženju ustupilo kombi vozilo na korišćenje.

Za 13 godina koliko postoji, Udruženje je realizovalo 13 projekata – po jedan prosečno svake godine.

Osnivač Udruženja i mozak ove ekipe je Srđan Trajković Kelenko (1971), koji je sa 17 godina nastradao na bazenu „Jumko“.

Radoman IRIĆ