Šta radite kada vam neko kaže da želi da se ubije? Da mu je teško, da ne može u svojoj koži i da nikada neće biti bolje? Koga tada zovete u pomoć? Šta kada ne pomogne ogromna lista prijatelja na fejsbuku, čak ni silne reklame gde nas svi ubeđuju da imamo prijatelje?

Psiholozi kažu da pretnje samoubistvom treba uvek shvatiti ozbiljno. U više od 80 posto slučajeva potencijalne samoubice najavljuju svoju nameru, pre nego što će pokušati da je izvrše. Najpre govore prijateljima, kolegama ili nekome od članova porodice. I to je, u stvari, poziv za pomoć koji treba ozbiljno shvatiti, piše portal Mašina.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, na svakih 40 sekundi neko u svetu počini samoubistvo, i to su uglavnom osobe mlađe od 50 godina starosti.

Srbija se nalazi na neslavnom 13 mestu po broju samoubistava u Evropi. Tokom 2021. godine, 883 stanovnika je izvršilo samoubistvo.

Upadljivo je da je broj muških samoubica veći od ženskih. Ono što zabrinjava i što postaje sve očiglednije je sve veći broj samoubistava ili pokušaja samoubistva kod dece i adolescenata.

Pozovi nekoga

Uvek je dobro da imamo sa kime da razgovaramo o svojim osećanjima, ali ponekad nije lako da svoje misli razmenimo sa bližnjima. Tada je lakše da teret podelimo sa nekim nepoznatim, a neko koga možemo da pozovemo su volonteri iz Centra Srce. Ovaj Centar, sa sedištem u Novom Sadu, je volonterska, nevladina, neprofitna organizacija koja se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva.

Centar Srce najčešće zovu mladi ljudi između 25 i 34 godina. Postoje tri kanala komunikacije i svako bira onaj koji mu najviše odgovara. Mladi najčešće biraju čet kao kanal komunikacije, koji i jeste njima najprisniji. Tu su još i mejl i besplatan broj telefona.

Volonterka iz Centra Srce Maja Mitrović rekla je za Mašinu da godišnje prime oko 8.500 poziva i da taj broj stalno raste. Kako kaže, sa jedne strane nam to govori koliko je ljudima teško u nekim trenucima života, a sa druge koliko se širi svest o važnosti brige o mentalnom zdravlju.

O tome koliko je razgovor važan priča i Sanja Đuričić, profesorka psihologije iz Farmaceutsko-fizioteraperijske srednje škole u Beogradu, koja kaže da je za većinu osoba koje su pokušale samoubistvo utvrđeno da su duže vreme razmišljale o tome.

Ona dodaje da suicidalne osobe obično daju mnoge znakove upozorenja pre samog čina kao što su česti razgovori o samoubistvu, samooptuživanje, sklonost samopovređivanju, pozdravljanje na neuobičajen način, preterana upotreba psihoaktivnih supstanci i tome slično.

Kako je prema statistikama sve više mladih koji se osećaju depresivno, Sanja ističe da razgovor o samoubistvu ne izaziva kod njih želju za izvršenjem. Naprotiv, to je prilika da mladi iskažu ideju o suicidu koja im izjeda dušu i misli. Razgovor o toj temi znači brigu za probleme pojedinca i razumevanje ozbiljnosti situacije.

Uzroci i posledice

„Usamljenost je problem današnjice“, kaže Maja iz Centra Srce. „Ljudi nam često kažu da nema ko da ih sasluša, a i kada pokušaju da podele svoje misli i osećanja sa ljudima oko sebe, oni ih ne čuju, ili okrenu razgovor nenamerno u svoju korist. Jedan iskren razgovor, empatija i aktivno slušanje mogu mnogo pomoći.“

Prema rečima sociologa Nemanje Drobnjaka, samoubistvo kao čin oduzimanja sopstvenog života, nesumnjivo je uzrokovano društvenim kontekstom u kom se živi i uslovima življenja. U tom smislu, barem sociološki gledano, uzroke bi trebalo tražiti u minimalno dva pravca: društvenom i individualnom.

Kod društvenih, osnovni okidači samoubistva bi mogli biti nezadovoljstvo opštom društvenom klimom, teškim životnim uslovima i lošim društvenim položajem, socio-ekonomskom bedom, nemogućnošću adekvatnog snalaženja i praćenja brzine društvenih promena i zadatih trendova u određenom društvenom kontekstu, i tome slično.

S druge strane, kaže Nemanja, individualni razlozi koji stoje u vezi sa društvenim, mogli bi biti lična demotivisanost, manjak lične ambicije, lični neuspesi ili niz njih na određenim životnim poljima gde pojedinac svu krivicu okreće ka sebi, smatrajući sebe, a ne društvene okolnosti glavnim krivcem za loše životne uslove i neuspehe. Naravno, ne treba isključiti ni mogućnost samoubistva zbog raznih emotivnih gubitaka, recimo nekih značajnih, ili bliskih osoba.

Sve su to i uzroci pokušaja samoubistava kod mladih ljudi, s tim što treba naglasiti da su mladi daleko ranjivija društvena grupa, pa sve navedene uzroke zapravo doživljavaju sa dodatnom dozom ranjivosti, što sa sobom nosi veću opasnost.

foto: Marko Rupena / Kamerades

Mladi i mentalno zdravlje

„Ne postoji poseban tip mladih ljudi koji izvršavaju samoubistvo, u suprotnom bi bilo lakše sprečiti svaki pokušaj. Niko nije zaštićen, svi su pod rizikom, bez obzira na pol, ekonomski status, omiljenost u društvu, uspeh u školi“,ističe profesorka Sanja Đuričić.

Ona dodaje da je i jedna od predrasuda da se gen za samoubistvo nasleđuje: „Možeš da budeš pod većim rizikom od samoubistva ako se neko u tvojoj porodici ubio. To ne znači da će se sucid sigurno desiti. Kao i sa drugim ponašanjima, mogu da se naprave i neki drugi, zdraviji izbori“.

„Većina mladih koji pokušaju samoubistvo nema dijagnostikovano mentalno oboljenje. Njihove misli i postupci uglavnom potiču od nečega što je krenulo naopako u njihovom životu. Oni mogu da budu ljuti, ali njihova ljutnja je usmerena na njih same i nije opasna po druge“, ističe ona.

Još jedan od problema je takozvani Verterov efekat, koji predstavlja talas izvršenih samoubistava, podstaknut prikazom samoubistva ili nasilja u medijima.

Romantizacija samoubistva javila se je još u 18. veku, zahvaljujući Geteovoj knjizi „Jadi mladog Vertera“, u kojoj se glavni junak ubija zbog nesrećne ljubavi. Nakon njenog objavljivanja, zabeležen je porast u broju samoubistava mladića na isti način opisan u knjizi.

Upravo ovaj fenomen – Verterov efekat, odnosi se na pojavu oponašanja ili kopiranja samoubistva.

Većina ljudi koji razmišljaju o samoubistvu nisu sigurni da li bi to i učinili. Zbog toga, mediji mogu da doprinesu donošenju krajnje odluke. Ono što povećava suicidalno ponašanje nisu izveštaji sami po sebi, nego način na koji mediji izveštavaju o tome. Pogrešan način izveštavanja i prikazivanja samoubistva u medijima može navesti mlade koji su već ranjivi da dodatno razmotre, a nekada i pokušaju samoubistvo”.

Sanja Đuričić ističe da je u eri društvenih mreža veoma teško sprečiti širenje informacija i da ono što možemo da uradimo je da pomognemo mladima da razumeju šta su mogući uzroci i posledice određenog ponašanja. Učiti ih da svako od nas snosi odgovornost za ono što radi, bez obzira na to da li se nešto dešava u realnom ili virtuelnom svetu. Razvijati empatiju, učiti decu da prepoznaju i adekvatno izražavaju sopstvene emocije. Da je prihvatljivo da smo tužni, ljuti, uplašeni i da je u redu da to podelimo sa drugima.

„Podsetnik za sve nas je da probamo da čujemo, ali zaista čujemo kada nam ljudi nešto pričaju. Svakome je svoj problem najveći i ne treba ga minimizirati i osuđivati“, rekla je Maja Mitrović iz Centra srce.

„Neko nas pozove jedanput, neko više puta i uvek nam je drago kada ljudima prija razgovor sa nama. Zajedno pokušavamo da sagledamo problem iz različitih perspektiva. Najdraži momenat je kada nam neko nakon određenog vremena ili na kraju razgovora kaže da se oseća bar malo bolje“, dodaje.

Ako vama ili nekome koga znate treba podrška, ne ustručavajte se da zatražite pomoć. Niko ne mora da prolazi sam kroz ono što mu se dešava i zato je važno naći podršku. Obratite se najbližim nadležnim institucijama u vašem okruženju. Budite iskreni i pomoć je dostupna.

Brojevi telefona:

Centar Srce

Besplatan broj: 0800/ 300 303

Email: vanja@centarsrce.org

Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva

Besplatan broj: 0800/ 309-309