Uvek sam maštala da ću raditi neki vrlo važan posao koji uključuje kontakt sa ljudima. Često sam se igrala bankara, doktora i nastavnika. Ako se budem bavila advokaturom ili budem radila u pravosuđu, to će odgovarati mojim očekivanjima koje sam imala kao devojčica. Mislim da sam za sada na dobrom putu, budući da sam vrlo odgovoran i vredan student, ovako za JuGmediu priča Sanja Janković, studentkinja sa kojom razgovaramo o obrazovanju i njenim uspesima na fakultetu.

Ona je student Pravnog fakulteta u Nišu. Do diplomiranja je deli još samo jedan ispit, a prosečna ocena joj je 9,7. Sva dostignuća pripisuje intenzivnom radu i želji da sutradan bude samostalna, pa smo bili zaintereosovani kako se odlučila da studira na jednom od težih fakulteta u Nišu.

“Glavna ideja bila je da se time sutra zaista i bavim. Pravo mi je delovalo kao dobar izbor za mene, jer se radi društvenoj nauci koja može da promeni mnogo toga u društvu i sistemu. Razmišljala sam se i za Fakultet političkih nauka u Beogradu, za politikologiju ili međunarodne odnose, ali kada sam bolje razmislila – nisam se videla u toj oblasti u budućnosti”, ističe Jankovićeva.

Već na početku primećujemo da se ona ni posle dugih, napornih dana provedenih uz knjigu uopšte ne kaje. Pošto nam je prethodno naglasila da su joj promene posle četvrtog i osmog razreda teško pale, rekla nam je i da joj je dolazak na fakultet predstavljao nešto potpuno novo što joj je u početku bilo i pomalo nezgodno. Sanja je, inače, rođena u Leskovcu, gde je završila osnovno i srednje obrazovanje.

“Početak studiranja je bio veoma stresan period za mene. Tada nisam znala kako ću se izboriti sa tolikim predmetima, stranicama, gradivom, ni kako ću se snaći sama među toliko studenata. Sećam se da nisam znala kako da prijavim kolokvijum ni ispit, niti kako se piše koncept. Pitala sam se kako ću se snaći i sa cimerskim životom i svime što on donosi. Na kraju se ispostavilo da je za sve bilo potrebno samo vreme, kao i podrška porodice i prijatelja”, priseća se ona, a kroz njen smeh zaključujemo i da taj period pamti kao nešto lepo, pored toga što su to ipak bili stresni trenuci za nju.

Taj novi period nije bio samo početak života u nepoznatom. Bio je to i početak razdoblja kada je bilo potrebno ozbiljno shvatiti priliku koju roditelji pružaju svojoj deci. Upravo su tako i Sanjini roditelji njoj dali šansu da uz njihovu finansijsku podršku studira u drugom gradu, nadajući se da će ona ispuniti sva njihova očekivanja.

Ovoj studentkinji, očigledno, to jeste bio mali problem, iako je Sanja kao učenik Gimnazije u Leskovcu bila veoma odgovorna, pa je srednju školu završila kao vukovac.

“Prilagođavanje novim predmetima i načinu učenja je bilo teško. Shvatila sam da takva, meni potpuno nova materija, zahteva novi pristup učenju. Iziskivala je mnogo više vremena i odricanja u odnosu na vreme koje sam u srednjoj trošila na učenje, pisanje domaćeg i obnavljanje. Iz straha da li ću sve stići i da li ću opravdati očekivanja roditelja, počela sam ozbiljno da shvatam svaki svoj zadatak, kolokvijum ili ispit i potpuno se prilagodila takvom novom načinu života”, objašnjava Jankovićeva.

Na ovaj odgovor odmah smo je upitali o kakvim odricanjima je reč. I kad smo pomislili da to podrazumeva nešto negativno, ona počinje da se smeje i kaže da uopšte nije imala privatni život.

“Pa ni sada nemam, pogotovo kad dođe ispitni rok. Tada se zatvorim u sobu sa knjigama. Prijatelji su mi često zamerali što na skoro svaki poziv tad odgovaram sa ne mogu, moram da učim. Zbog predavanja i učenja sam bila jako umorna i prosto nisam bila raspoložena za druženje, a da ne govorim žurkama i izlascima do kasno. Nekad mislim da sam bila suviše stroga prema sebi što se tiče slobodnog vremena. Smatram da nisam dovoljno iskoristila taj period zvani studentski život, ali kad bih sada mogla da saberem sve što mi se dešavalo – zadovoljna sam. Na fakultetu sam stekla neka nova poznanstva, iskustva i nove prijatelje. Doživela sam puno lepih trenutaka, ali da je moglo da ih bude više, svakako da je moglo”.

Tokom studiranja, Jankovićeva je slobodno vreme koristila šetajući po parku i obilazeći nova mesta u gradu. Družila se sa prijateljima i ponekad išla u klub ili na svirke. Vikendom je odlazila kući, u Leskovac, kako bi se videla sa porodicom.

Ovu devojku često je motivisala činjenica da će kasnije biti samostalna i da će sama za sebe donositi važne odluke.

“Oduvek sam želela da radim, da imam karijeju i da budem finanskijski nezavisna. Vrlo često sam sebi ponavljala rečenicu koja sam negde kao mlađa čula, a to je da znanje i obrazovanje koje ste stekli niko ne može da vam oduzme”, govori ona.

Vraćamo se na fakultet, gradivo i njena dostignuća. Činjenica da je njena prosečna ocena izuzetno visoka dala joj je priliku da tokom studiranja prima državnu stipendiju, ali i da svake godine bude novčano nagrađena od strane grada Leskovca putem Fonda za mlade talente, kao i da ponosno nosi čuvenu “Dositeju”, uz koju je dobila i veliku svotu novca za usavršavanje.

“Prosek nikad nije bio moj krajnji cilj. Jednostavno je samo rezultat mog rada i načina na koji ja pristupam svakom ispitu. Volim da moje učenje bude temeljno i sa razumevanjem. To je bila samo neizbežna nagrada za trud i rad. A ni ostale nagrade nisu bile moj cilj. Za Dositeju sam saznala tek na četvrtoj godini. Želela sam samo da budem zadovoljna svojim znanjem i napretkom i nisam razmišljala o tome da li ću dobiti nečije priznanje”, precizirala je ona i navela da finansijska podrška uvek dobro dođe, tako da je to shvatila kao nagradu za sve što je uložila kako bi studije privela kraju.

Nju je fakultet naučio mnogim pravima koje ona ima kao državljanin ove zemlje, ali je neretko i bivala iznenađena određenim obavezama kojih nije bila svesna. Međutim, ona smatra da je pored formalnog obrazovanja, za ovu struku, potrebna i praksa.

“Praksa treba da pokaže studentima kakvo se angažovanje očekuje od njih u budućnosti. Umesto toga, često na predavanjima slušam o nekim nebitnim temama koje nisu primenljive u poslu danas. Tu je puno istorijkih pitanja koja ne pokazuju nikakvu suštinu”.

Imajući u vidu da je gradivo na Pravnom fakultetu zaista obimno, Jankovićeva obrazovnom sistemu zamera to što predavanja traju dugu, iako je posle toga na redu višečasovno učenje.

“Isto tako, smatram da bi neki predmeti zbog svoje važnosti da budu dvosemestralni, kako bi im se posvetilo više pažnje i da bi se dalo vreme studentima da što bolje obrade sve informacije”, priča nam ona sa sigurnošću.

Njen plan je da naredne godine upiše master studije ili da krene na pripravnični staž. Još uvek se nije opredelila da li će biti sudija, advokat ili možda tužilac, ali, kako nam je za kraj rekla, planira da upiše i kurs za medijatora, jer smatra da je to budućnost.

“Recimo, za deset godina sebe vidim kao advokata u nekoj dobro organizovanoj, ozbiljnoj advokatskoj firmi. Mislim da bih takvim poslom bila zadovoljna. Isto tako se nadam da ću biti okružena dobrim, pozitivnim ljudima i da ću raditi u zdravoj sredini. Tome se nadam i kad je u pitanju privatni život”, zaključuje uskoro diplomirana pravnica Sanja Janković.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirao grad Niš. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.