Dilema pred kojom je Srbija stavljena, čitaj Vučić, jer on je Srbija, on je i predsednik i cele vlada i ministar spoljnih poslova, ma on je sve, bog, bre, nije ni nalik onom u Rambujeu jer tada onaj drugi bog nije mogao da bira, ovaj može, ali na koju god stranu da se okrene ostaće kobne posledice po narod u Srbiji.

Na stranu što većina nas ima utisak da je posle onog sastanka u Nemačkoj „prepariran“ i da se otud vratio i rekao – ništa, kako oceniše mudri N1 analitičari, mada mi je poodavno muka od njihovih analiza a one režimske i ne slušam.

Mislim da se bog već opredelio i to za sankcije Rusiji! Mislim da bog nikada neće izgovoriti rečenicu: Priznajem Kosovo“, mada je ono i de fakto priznato, pa ta rečenica nema ama baš nikakvog značaja. Samo gledaoci Pinka, Hepija, RTS-a, Prve… još nisu obavešteni.

A da bi izbegao priču o sankcijama u 2.585-om obraćanju naciji počeo je sa Kosovom, kako mu eto baš Putin otežao posao iako sam čitajući ono što je taj doživotni ruski predsednik i diktator rekao ama baš nikako ne otežava položaj Srbije jer on to ponavlja veoma dugo.

Ako nam je položaj zaista otežao Putin, šta će biti s Kosovom? Na ovo pitanje utihnuli i skrušeni bog, koji posle izbora reče da ne brinemo i da smo u sigurnim, njegovim rukama, nije odgovorio, odnosno, nije ga sam sebi postavio.

Srbija, duboko sam uverena, nije više ni u njegovim, a odavno nije u rukama naroda. Jer ovakve odluke ne bi smeo da donosi jedan čovek, čija je uloga po Ustavu države Srbije samo to da deli odlikovanja i prima amabasadore i da izabere predsednika Vlade, ovakve odluke idu na referndim, ali to je već utopija.

Nego da se vratimo dilemi, odnosno, mogućim scenarijama iz našeg, ne njegovog, ćorsokaka.

Ako uvedemo, odnosno, ako uvede sankcije Rusiji i tako pridruži Srbiju zajednici evropskh država, koja u svoje redove neće nikada da nas primi, bar ne za mog vakta, šta će biti sa gorivom, sa onim za automobile i onim na koje se grejemo, a o odbrani Kosova od strane Rusije neću jer ona sada, izbačena i izopštena, nije u stanju da odbrani ni svoja Kosova.

Ako uvedemo sankcije bratskom narodu, mada ne znam da li smo braća po materi ili po stričevima i tetkama, ne gine nam vraćanje u vreme embarga, koje nam je i Rusija uvela, to često oni „srBski“ zaboravljaju, ne ginu nam plastične flaše na ulicama, neobrađena polja, stiska da se krene autom i do Niša, na primer. Jer, taj Zapad koji nam uvek i uvek ispostavlja ulitimate, onaj zapad koji nas je gurnuo u ralje komunizma i unazadio za ceo jedan vek, davaće nam mrvice goriva jer ga ni sami neće imati, a i da ga imaju, Srbija bi opet dobijala mrvice.

Ako bog ne uvede sankcije, zna on to dobro, zapad će žestoko uzvratiti. Pođimo od sledećeg scenarija, jer nije nemoguć, i za primer uzmimo samo Leskovac.

Dakle, mi postojani kano klisurine, kažemo zapadu – ne, a zapad čije su nam odmazde dobro poznate, krene sa povlačanjem svojih investitora, pa kofere spakuju „Falke“, „Aptiv“, „Jura“, „Autostop“, „Leskobegs“ sa oko 70 posto danskog kapitala i još nekoliko stranih manjih partnera koji posluju na ovim prostoru. Zamislite da nam samo ne otkupe ovogodišnji rod malina, jagoda, višanja.

Šta sledi?

Armija mladih i sredovečnih ljudi bez posla, socijalni lomovi, gladni ljudi, prazni rafovi jer mi tri puta više uvozimo nego što izvozimo i još masovnije seobe. Ovde stavljam tačku jer dalje nabrajanje i u meni izaziva jezu.

E, sada će mnogi reći da sve te fabrike i treba da odu jer nam godinama smetaju i guše razvoj domaće privrede i privrednika. I biće, možda, da su u pravu. Domaćim privrednicima se ne plaćaju od šest do deset hiljada evra po svakom novozaposlenom radniku, domaćim privrednicima se, kao „Erenliju“, turskoj kompaniji, jadnim i sirotim Turcima, država Srbija ne daje 3,78 miliona evra podsticaja za izgradnju pogona za proizvodnju sistema za cirkulaciju u automobilskoj industriji, ma šta to značilo.

A obećavaju već tri godine. Doduše, možda, je neko od naših i dobio takve podsticaje, ali ja nigde ne pročitah.

Istina je da smo makar 40 posto zdrava domaća preduzeća uništili posle petooktobarskih promena i g*cu dali pod kiriju stranim kompanijama, i taj proces počeo je još početkom ovog veka. Kada bi stranci diljem Srbije pokupili svoje mašine i otišli, trebalo bi još 20 godina da domaća privreda ojača i apsorbuje radnu snagu ostavljenu na ulici. A za tih 20 godina oni sredovečni ljudi biće starci i starice, a ovi mladići zapaliće preko granice. Dakle, kapital jeste vitalan, ali nas istorija uči da je za njegovu stablizaciju potrebno minimum dve decenije.

Pa i srpski Mančestar se nije izgradio za par godina. Podećanja radi, temelji prve tekstilne fabrike u Leskovcu postavljeni su 1882. godine, a procvat i epitet srpski Mančestar dobija se 40 godina kasnije.

Gde tražiti rešenje jer od „boga“ ga dobiti nećemo?

Ništa pametno neću reći da je ono u prestanku rata u Ukrajini, u višoj sili. Onaj mudri doživotni vođa nikako nije smeo kopneno da ulazi u zemlju sa 46 miliona stanovnika, a pri tom, kao Srbija 1991.godine, kada je rešila da disciplinuje druge republike, ulazi u rat bez jednog jedinog saveznika u svetu.

Mi koji smo hteli da čitamo, znamo da su dve pokrajine sa većinskim ruskim stanovništvom trpele zverstva i da na apele iz Rusije, kao Srbiji 1987, 1988 i 1989.godine, niko nije odgovarao.

Taj doživotni moćnik jeste dobar u sferi politike i ekonomije, u očuvanju svoje dugogodišnje, večne vladavine, ali je, očigledno, loš vojni strateg, kao Staljin. Zar nije realnije bilo da u blickrugu osvoji te dve pokrajine, razmesti rakete na granicama i ako se nastave napadi – uzvrati, mada mi je muka da pišem o ratu jer sam ceo svoj život antiratno raspoložena, budući da verujem da je bolje 10 godina pregovarati nego jedan hitac ispaliti.

Zar mu za nauk nisu bili Srbija i Kosovo koje je izvlačio iz političke vreće samo kada je njemu odgovaralo. A kada kažem nauk mislim na stisku moćne SAD koja 1999. godine nije smela da uđe kopneno u Srbiju, iako je nedeljama pretila, ili bolje reći pokušala preko Paštrika i Planeje, ali mala i već umorna srpska vojska je uspela da odbrani granicu svoje domovine.

To što su te granice kasnije u Kumanovu predali političari, to je već sramna istorija.

Dakle u velikom smo ćorsokaku, a to je rezultat dvadesdvogodišnje politike – i istok i zapad. Pa onaj što sve zna sada je sateran u ćošak, ako ga onomad u Nemačkoj nisu oslobodili iz ćoška. Ali ima mnogo Trojanovih uši, pa će se uskoro znati, verujem.