­Kada govorimo o vršnjačkom nasilju i sprečavanju istog, ja zaista mislim da je najbitnija saradnja sa roditeljima i zajednički pristup problemu, jer imamo isti cilj, a to je da to dete u budućnosti bude dobar čovek,  i što pre roditelj to shvati, problema više nema”, počinje priču za Jugmediu direktorka osnovne škole “Gornja Jablanica” u Medveđi Slavica Đonić.

U ovoj školi koja trenutno broji 370 đaka raspoređenih u 20 odeljenja, ne postoji drastičan primer vršnjačkog nasilja, niti problem koji bi ih stvarno uzdrmao, a ključ toga direktorka vidi upravo u kućnom vaspitanju.

“Zaista mislim da su deca iz ovoga kraja, kao i roditelji nekako drugačiji, u pozitivnom smislu, i mislim da  patrijarhat u našim porodicama koji je još uvek duboko ustanovljen, mnogo donosi na poštovanju prvo starijih, drugo autoriteta, treće nekih pravilnih društvenih normi koje su već zaboravljene u devedeset posto delova naše zemlje, a već u svetu da ne pričamo. Znači, mislim da je ključ tog nekog našeg dobrog odnosa u tom patrijarhalnom vaspitanju koje se neguje u porodicama”, objašnjava Đonićeva.

Ponovo se vraća na početak i kaže da je ta saradnja sa roditeljima najbitnija, jer kada pozovu roditelja u školu ili kada oni sami dođu da reaguju zbog nečega, koliko god da je roditelj ili nastavnik ljut, do svađe nikada ne dolazi, razgovor se vodi civilizovano, jer škola poštuje autoritet i čvrst roditeljski stav, ali isto tako i roditelji poštuju školu.

“Ni malo nije lak posao ući u razred od 25 učenika i pitati ko je krivac, to je Sizifov posao, obavezno su pola za jednog pola za drugog, čak i da je u pitanju jasna situacija pola brane jednog pola drugog, onda mora timski da se radi. Razgovaramo sa decom, sa drugim nastavnicima kod kojih nije bilo problema na časovima, sa rodteljima, i taj proces traje nekada i po nedelju dana, ali kada na kraju dobijemo jedan rešen problem nije uzalud potrošeno vreme“, nastavlja priču direktorka.

Njeno mišljenje deli i školski psiholog Jelena Filipović koja kaže da osnov vaspitanja leži u porodici, ali i da je jako bitno da i škola i roditelji idu u istom pravcu, kada je rešavanje nekog konflikta u pitanju.

“Deca do svoje pete, šeste godine nisu u školi, nego su sa svojim roditeljima, i tada se formira njihovo ponašanje, posle ide šira socijalizacija. Mi zaista imamo dobru komunikaciju sa roditeljima i oni sa nama prate ponašanje svoje dece, pa ukoliko i oni nešto primete, dođu da nas uključe, jer kada bi nastao neki veći problem tada je to problem i za školu, ne samo za porodicu”, objašnjava Filipovićeva.

Suština svega, prema njenim rečima je da se sagleda problem, da se rešavanju istog pristupi na vreme, a ne da se ostavlja po strani.

Filipovićeva ističe da su deca navikla da imaju otvorenu komunikaciju sa njima i da uvek u zavisnosti od problema obaveste roditelje.

“Trudimo se da šire sagledamo problem, ukoliko je problem nekog manjeg inteziteta, ako je neka čarka, ako su neke nesuglasice, to se sve rešava na nivou odeljenja, razredni starešina reaguje, a ako se desi da se  problem ponavlja ili postane ozbiljniji, mi smo uvek tu da sarađujemo”, dodaje psiholog.

Razredni starešina je uvek tu, uredno vode dnevnik rada gde je sve zabeleženo, a ovoj školi formiran je i tim za bezbednost u kojem su direktorka, psiholog, nastavnici iz obe smene i roditelji.

„Ukoliko mi treba pomoć direktorke sarađujemo a sve zavisi od učestalosti problema. Najbitnije je da rešimo taj problem na vreme bez obzira što se čini da je bezazleno i ukoliko se ponavlja, znači da stvarno iza toga postoji neki uzrok, i onda kad se svi udružimo i kada dete vidi da smo mi svi dosledni,  vidi da nema izlaza i da je pravo rešenje ono što svi zajedno predlažemo“, kaže Jelena.

Da nije sve idealno, jer idealno ne postoji, da dolazi do sitnih čarki i razmirica jer u školi ipak ima 370 đaka, ali da je, ponovo naglašava direktorka, za rešavanje tih konflikata  najvažnije da i škola i roditelji shvate da svaka medalja ima dve strane, ne zanemarujući i veliki uticaj medija.

“Ukoliko se govori na televiziji za neko nasilje u školi, mi čujemo samo priču žrtve i jeste ona strašna i kamo sreće da deca nikad nigde ne budu žrtve u nikakvom smislu, ali lepo je čuti i drugu stranu”, poručuje direktorka.

Ponašanje dece u eri društvenih mreža

Slavica Đonić 25 godina radila je kao učiteljica i primećuje, kao neko ko 30 godina radi u školi, da se u eri interneta ponašanja dece menjaju.

“Deca su manje tolerantna, mnogo brže planu, manje poštuju autoritet, ali opet kažem da sad samu sebe ne demantujem sa početka, jeste mnogo bolje nego u ostalim školama, međutim iz iskustva kažem da ono što je bilo pre deset godina, sada nije više tako”, priseća se Đonićeva.

Glavni krivac ove promene jesu, prema njenom mišljenju društvene mreže, nasilje i blud na televiziji, jer im je danas sve dostupno i na dohvat ruke, pa se dešava da deci jednostavno u školi bude dosadno, te tako često iz te njihove dosade nastane problem.

“Danas dete kući ima sve, i tablet, telefon, kompjuter, dođe u školi da mu učitelj priča o nečemu što on može da vidi na intertnetu pa mu je dosadno da o tome sluša na času. Upravo iz te svoje dosade često prave problem, dolaze i po sat vremena pre početka nastave u popodnevnoj smeni, a za tih sat vremena da je anđeo pa mora da napravi neko čudo, jer on ima sat vremena slobodnog i neiskorišćenog vremena, pa se dešava da im padne na pamet da se posvađaju, poguraju, a onda iz toga može da nastane problem”, kaže direktorka.

Ne kaže da je protiv novih tehologija, jer to je naša neminovnost, naša današnjica i smatra da internet može biti jako koristan, ali je najbitnije pričati sa decom kako pravilno koristiti društvene mreže.

„Mnogim roditeljima je lakše dati detetu telefon ili tablet, pustiti uz društvenu mrežu nego mu objasniti jedno bar pola sata koliko je to štetno po njega. Mislim da je internet dobra stvar, ali ne kao društvena mreža „Ja sam umorna i sada ne mogu da ti objašnjavam“, jer svaki razgovor sa detetom nije glupost, uvek treba na svako pitanje odgovoriti. Budi dobar model i kako se ti ponašaš prema drugima, tako će i tvoje dete prema tebi“, poručuje direktorka.

Škola je najpre obrazovna a onda vaspitna ustanova,  a Đonićeva dodaje da su oni tu da to njihovo vaspitanje nadograđuju u još lepše, i mišljenja je da ukoliko roditelj bezuslovno veruje svom detetu, treba da preispita prvo sebe, zbog čega je to tako,  a zatim da prati ponašanje deteta, jer kada je dete u školi naslino, biće nasilno i kući.

“Moj stav je da je to nasilje negde videlo i da ga samo reprodukuju u školi. Ponovo kažem, da roditelj treba da bude model ponašanja detetu, ali i učitelj. Mi se svi sećamo našeg učitelja. Moj model učitelja je moj prvi učitelj, moj učitelj je meni primer kakav učitelj ja trebam da budem i zato prvenstveno roditelj, a onda učitelj treba da bude model ponašanja detetu”, zaključuje direktorka, a pre svega učiteljica Slavica Đonić.