Rođen je u selu Kruševica kraj Vlasotinca, zadojen je rekom Bistricom i selom svog oca iz Predanča, Gimnaziju je završio u Vlasotincu, farmaciju i specijalizaciju u Beogradu, gde radi, ali svaki slobodni trenutak provodi u vlasotinačkom kraju, napajajući dušu ostacima uništene Bistrice, nekada najlepše i najčistije reke u Srbiji.

On je Saša Mladenović (49), specijalista biohemije iz Vlasoinca, gde mu žive roditelji, i zaposlen u Beogradu.

„Nije problem da se ja vratim u Vlasotince. Imam praksu, stekao sam u svojoj struci iskustvo i verujem da bi brzo našao posao ili bih otvorio privatnu laboratoriju, ali nije rešenje u povrtaku nas koji smo prešli u drugu polovinu života ili u povratku penzionera. Treba stvoriti uslove da se mladi zapošljavaju ili ih motivisati da počnu sopstveni biznis“, odgovara na pitanje da li bi se vratio da živi u Vlasotincu, budući da se svuda predstvalja kao Vlasotinčanin i da se kao ekološki aktivista bori protiv zagđanje nekada čistih planinskig reka podno Čemernika, onih koje okružuju Vlasotince.

Istovremeno, smatra da su sada došla druga vremena i da današnja omladina drugačije razmišlja.

„Kod sadašnjih generacija nestao je osećaj prema zemlji, prema mestu rođenja. Ne samo u Vlasotincu, Leskovcu ili jugu Srbije. Mi odavde idemo u Beograd, oni bolji od nas odlaze u inostranstvo, mi, zapravo, popunjavamo mesta onih koji su već otišli, a naša mesta popunjavaju oni koji nemaju izbor odlaska. E, to je negativna selekcija, sistemski problem na niovou države. Zapravo, od kada je sveta i veka uvek su ljudi išli tamo gde je bolje. To jeste relativna stvar gde je i šta je kome bolje, ali ti moraš minimum uslove da stvoriš i mlade da motivišeš da sebi stvore uslove“, mišljenja je Mladenović.

Razlog za seobe vidi i u nepotizmu.

„U situaciji u kojoj se mi sada nalazimo je politički nepotizam zbog čega ljudi odlaze, to je ključna stvar. Da bi mogao bilo gde da nađeš posao, morate biti politički aktivni. Uzmimo prosvetu, na primer. Svega 46 posto prosvetara je u stalnom radnom odnosu, preostali moraju da budu politički aktivni, vode ih kao ovce u torove i teraju od jednog do drugog mitinga. Ti mladi ljudi su pametni i to je ponižavajuće za njih. Zato plaćamo ceh. Ko će da uči decu? Neće niko, prosveta je potpuno uništena, a odatle sve kreće, a u prosveti se zapošljavaju politički lojalni i nema drugih kriterijuma“.

U razgovoru za Jugmediu sa setom priča o ranim danima detinjstva koje je proveo u Kruševici, gde je njegov otac predavao. Za Kruševicu i Predanče ga vežu najlepše mesta za koja kaže da su imala najlepše reke. Kada je on išao u školu, u Kruševici su postajale dve kafane gde su putnici u atobusu za Pirot pravili pauzu, okrepljujući se. Tu je sada kafana „Kod Ćumurdžije“ kao riblji restoran.

„Kruševica je bila jedno od najlepših sela koje je imalo staru školu „Karođorđe Petrović, sa dosta mahala. To je bila osmogodišnja škola. Selo sa bogatom istorijom. Nekada, tokom okupacije, tu je bila granica između bugarskog i nemačkog dela. Bugari su u toj  školi imali svoje učitelje. Školu su podizali učitlji, među njima i učitelj Nagorni koji je stigao posle propasti Oktobraske revoluciji. On ima sada u Srbiji poznate potomke“.

Njegov otac Miroslav je došao da radi u Kruševicu iz škole u Tegošnici. Pošto je bilo mnogo učenika, prvi čas je održao u kafani, „kao u Slobe Stojanovića drama Idemo dalje“, a kasnije je podignuta još jedna zgrada. U Tegošnici nema dece, a u Kruševici tek tridesetak od prvog do osmog razreda.

„Ispod škole je bilo seosko igralište gde se okupljala omladina iz okonih sela, a dole kupalište u reci. To je za mene bio raj. Danas sam veoma tužan jer je tu bila jedna reka ponornica, koje više nema, i tu su naši stručnjaci, kada su obeležavali, stavili tablu sa napisom ’Bezimena reka’. To je, zapravo Kruševački potok. Tužan sam i zbog onog šuta koji se nagomilavaona posle one čuvene poplave u Vlasotincu, ali i kasnije“.

Od petog do osmog razreda išao je u OŠ „8.oktobra“ u Vlasotincu, koja je u jednom razredu imala po 7 do 8 odeljenja, potom u Ginaziju.

„Svaki vikend, svaki raspust smo provodili u selu moga  oc, slo Predanča, i pored Bistrice. To selo je je prema Crnoj Travi, a Bistrica izvire na Čemerniku, odnosno, Ostrozubu. Bila je veličanstvena, najčistija u Srbiji sa velikim vodnim potencijalom, koja se uliva u Vlasinu. Da je neko razmišljao, mogao je tu turizam da se razvije i da selo ima održivi razvoj. Umesto toga na njoj su podignute tri MHE i voda je stavljena u cevi. Svi seljaci koji su bili su građevinari – ciglari i zidari, i odlazili su trbuhom za kruhom. Gde god su odlazili tamo su ostajali ali i vraćali se. Međutim, sledeća generacija se nije vraćala. Moj deda je tri puta odlazio i tri puta se vraćao jer nije mogao da pije tuđu vodu. Tu je i umro bez penzije, a svojevreno je odbio ponudu da posle rata s partizanima radi negde u službi. Toliko je bio odan selu“.

U tom selu ostalo je danas nekoliko starijih ljudi, a Saša je jedan od retkih koji se odlučio da obnovi imanje svoga dede.

„Na starim temeljima nekadašnjen štale i plevnje, koje je podigao moj pradeda Damjan, podigao sam malu kuću. Prosto, osećao sam potrebu da brinem o nasleđu. Dve godine sam rasčišćavao teren jer je tamo sve uraslo, nema više puteva“, priča.

Saša Mladenović je i književnik. Do sada je objavio tri romana i jednu darmu. Bio je u užem izboru za nagradu Beogradski pobednik, u širem za Ninovu nagradu i finalista Deretine nagrade. Poslednji roman „Kozji ustanak“ posvetio je Bistrici i selu u kome su živeli njegovi preci. On je i kolumnista Jugmedie.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.