Saša Stojanović Čarli: Priča o razuđenom životu, zanimljivim likovima i paradoksalnim obrtima

Leskovačkog pisca Sašu Stojanovića svi znaju pod nadimkom Čarli. On je zapravo „tri u jedan“, poslovni čovek, kulturni i politički aktivista, a svet je devedesetih umeo posmatrati i kroz rešetke ili kao ratni bolničar.

Čim bi neko pre desetak godina u beogradskoj književnoj krčmi spomenuo Leskovac, usledilo bi pitanje – poznaješ li Čarlija? Isto bi me pitanje znalo zadesiti u sličnim situacijama u Bosni ili Hrvatskoj. Naprosto, kao u logičkoj operaciji, kada biste izrekli Leskovac pred nekim iz književnog sveta, sledeća reč bi morala biti – Čarli.

U takvim prilikama skoro da sam se morao izvinjavati, jer, iako porodično povezan sa Leskovcem, još uvek nisam znao Čarlija.

Kada sam ga konačno upoznao – u onoj epohi pre korone – shvatio sam zašto je njegova slava išla ispred njega. Čovek je bio energetsko čudo.

Sa Čarlijem razgovaram u irskom pabu Dablin. To je jedno od urbanih muzičkih ostrva u Leskovcu koje nije pokleklo pod višedecenijskim cunamijem narodnjačke rekonkviste. Čarli je mlađi od mene svega dve godine, rođen je 1965.

Ćaskamo o neobično toplom novembru. Razgovor uz kafu ide glatko, ali skokovito – svaka priča njegovog razuđenog života puna je zanimljivih likova i paradoksalnih obrta. U razgovor nam se tu i tamo umešaju pozdravi gostiju, većina njih, pa i gazda, poznaju Čarlija.

Porodična priča

U svom biću Čarli je verovatno nasledio dve druželjubivosti – leskovačku, od oca i mostarsku od majke.

Majka Nezira je došla iz Mostara da u Leskovcu završi Tekstilnu školu. Kažu da je ta škola u zlatnim leskovačkim vremenima bila cenjena kao fakultet – sa njenom diplomom čovek je mogao da bira poslodavca.

Mostarku, koju su svi znali Kika, jer je imala izrazito lepu kosu, spletenu u kiku ili pletenicu, primetio je profesor fizičkog i rukometaš Dubočice Tomislav Stojanović, izdanak stare leskovačke porodice. Kada je Kika završila školu, Tomislav ju je obasuo pažnjom, ni ona nije bila ravnodušna, pa je ostala je u Leskovcu. U tom braku su rođena dva dečaka, jedan od njih je Čarli.

U svom biću Čarli je verovatno nasledio dve druželjubivosti – leskovačku, od oca i mostarsku od majke.

Majka Nezira je došla iz Mostara da u Leskovcu završi Tekstilnu školu. Kažu da je ta škola u zlatnim leskovačkim vremenima bila cenjena kao fakultet – sa njenom diplomom čovek je mogao da bira poslodavca.

Mostarku, koju su svi znali Kika, jer je imala izrazito lepu kosu, spletenu u kiku ili pletenicu, primetio je profesor fizičkog i rukometaš Dubočice Tomislav Stojanović, izdanak stare leskovačke porodice. Kada je Kika završila školu, Tomislav ju je obasuo pažnjom, ni ona nije bila ravnodušna, pa je ostala je u Leskovcu. U tom braku su rođena dva dečaka, jedan od njih je Čarli.

Završio je medicinsku školu u Leskovcu. Čarli se seća da je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u dva sata popodne, na kraju prve smene, bujica ljudi izlazila iz fabrika. Bilo je skoro nemoguće preći ulicu. Vreme kada se vrata nisu zaključavala, novac od plate je bio u koverti na kredencu, a deca čoporativno jurcala između zgrada.

Leskovac je imao živahan korzo, diskoteke kao što je Student, hotel Beograd sa krovnom baštom i plesnim podijumom i – dvadesetak knjižara. Čarli je išao u razred sa čuvenim genetičarem Miodragom Stojkovićem i nizom docnije uspešnih ljudi.

Čarli i Mostar

Rado se seća i svojih leta provedenih u Mostaru, gde ga je ded po majci, Smail, učio trikove sa kartama. U Neretvi se nije mogao kupati – reka koja je i leti ledena bila je opasna za sve koji nisu od malih nogu odrasli uz nju. Čarli kaže da sve do danas Mostarce može da prepozna po načinu kako plivaju – gornji deo tela drže što više iznad vode, jer je to u Neretvi značilo da srce neće biti previše izloženo studeni, pa će moći duže da ostanu u vodi.

Seća se kafića Tin sa stihovima Tina Ujevića ispisanim po zidovima. Jednom prilikom je u Mostaru upoznao majčinog školskog druga čije je ime u gradu bilo izgovarano sa strahopoštovanjem – doslovnom mešavinom straha i poštovanja – zvao se Gunga.

Tada moćni gazda i vlasnik poznatog kafića po dobru je pamtio pomoć u školskim zadacima koju mu je u osnovnoj školi nesebično pružila Kika, pa je njenom sinu ponudio zaštitu i besplatno piće gde god da se nađe u Mostaru.

Mostar je ostao deo njegovog unutrašnjeg sveta, tamo ima rodbinu i uspomene.

Od Ohaja do Leskovca

Ostatak priče pročitajte na portalu DW, autora Dragoslava Dedovića

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pretplati se
Obavesti o

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

0 Komentara
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare