Čim bi neko pre desetak godina u beogradskoj književnoj krčmi spomenuo Leskovac, usledilo bi pitanje – poznaješ li Čarlija? Isto bi me pitanje znalo zadesiti u sličnim situacijama u Bosni ili Hrvatskoj. Naprosto, kao u logičkoj operaciji, kada biste izrekli Leskovac pred nekim iz književnog sveta, sledeća reč bi morala biti – Čarli.

U takvim prilikama skoro da sam se morao izvinjavati, jer, iako porodično povezan sa Leskovcem, još uvek nisam znao Čarlija.

Kada sam ga konačno upoznao – u onoj epohi pre korone – shvatio sam zašto je njegova slava išla ispred njega. Čovek je bio energetsko čudo.

Sa Čarlijem razgovaram u irskom pabu Dablin. To je jedno od urbanih muzičkih ostrva u Leskovcu koje nije pokleklo pod višedecenijskim cunamijem narodnjačke rekonkviste. Čarli je mlađi od mene svega dve godine, rođen je 1965.

Ćaskamo o neobično toplom novembru. Razgovor uz kafu ide glatko, ali skokovito – svaka priča njegovog razuđenog života puna je zanimljivih likova i paradoksalnih obrta. U razgovor nam se tu i tamo umešaju pozdravi gostiju, većina njih, pa i gazda, poznaju Čarlija.

Porodična priča

U svom biću Čarli je verovatno nasledio dve druželjubivosti – leskovačku, od oca i mostarsku od majke.

Majka Nezira je došla iz Mostara da u Leskovcu završi Tekstilnu školu. Kažu da je ta škola u zlatnim leskovačkim vremenima bila cenjena kao fakultet – sa njenom diplomom čovek je mogao da bira poslodavca.

Mostarku, koju su svi znali Kika, jer je imala izrazito lepu kosu, spletenu u kiku ili pletenicu, primetio je profesor fizičkog i rukometaš Dubočice Tomislav Stojanović, izdanak stare leskovačke porodice. Kada je Kika završila školu, Tomislav ju je obasuo pažnjom, ni ona nije bila ravnodušna, pa je ostala je u Leskovcu. U tom braku su rođena dva dečaka, jedan od njih je Čarli.

U svom biću Čarli je verovatno nasledio dve druželjubivosti – leskovačku, od oca i mostarsku od majke.

Majka Nezira je došla iz Mostara da u Leskovcu završi Tekstilnu školu. Kažu da je ta škola u zlatnim leskovačkim vremenima bila cenjena kao fakultet – sa njenom diplomom čovek je mogao da bira poslodavca.

Mostarku, koju su svi znali Kika, jer je imala izrazito lepu kosu, spletenu u kiku ili pletenicu, primetio je profesor fizičkog i rukometaš Dubočice Tomislav Stojanović, izdanak stare leskovačke porodice. Kada je Kika završila školu, Tomislav ju je obasuo pažnjom, ni ona nije bila ravnodušna, pa je ostala je u Leskovcu. U tom braku su rođena dva dečaka, jedan od njih je Čarli.

Završio je medicinsku školu u Leskovcu. Čarli se seća da je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u dva sata popodne, na kraju prve smene, bujica ljudi izlazila iz fabrika. Bilo je skoro nemoguće preći ulicu. Vreme kada se vrata nisu zaključavala, novac od plate je bio u koverti na kredencu, a deca čoporativno jurcala između zgrada.

Leskovac je imao živahan korzo, diskoteke kao što je Student, hotel Beograd sa krovnom baštom i plesnim podijumom i – dvadesetak knjižara. Čarli je išao u razred sa čuvenim genetičarem Miodragom Stojkovićem i nizom docnije uspešnih ljudi.

Čarli i Mostar

Rado se seća i svojih leta provedenih u Mostaru, gde ga je ded po majci, Smail, učio trikove sa kartama. U Neretvi se nije mogao kupati – reka koja je i leti ledena bila je opasna za sve koji nisu od malih nogu odrasli uz nju. Čarli kaže da sve do danas Mostarce može da prepozna po načinu kako plivaju – gornji deo tela drže što više iznad vode, jer je to u Neretvi značilo da srce neće biti previše izloženo studeni, pa će moći duže da ostanu u vodi.

Seća se kafića Tin sa stihovima Tina Ujevića ispisanim po zidovima. Jednom prilikom je u Mostaru upoznao majčinog školskog druga čije je ime u gradu bilo izgovarano sa strahopoštovanjem – doslovnom mešavinom straha i poštovanja – zvao se Gunga.

Tada moćni gazda i vlasnik poznatog kafića po dobru je pamtio pomoć u školskim zadacima koju mu je u osnovnoj školi nesebično pružila Kika, pa je njenom sinu ponudio zaštitu i besplatno piće gde god da se nađe u Mostaru.

Mostar je ostao deo njegovog unutrašnjeg sveta, tamo ima rodbinu i uspomene.

Od Ohaja do Leskovca

Ostatak priče pročitajte na portalu DW, autora Dragoslava Dedovića