PIROT – Sećanja Ličana, Banijaca i Kordunaša koji su posle hrvatske ratne operacije “Oluja“ utočište pronašli u Pirotu, su i posle 21. godine, veoma bolna. Neki od njih koji žive u naselju Radin Do u Pirotu sa tugom se sećaju 5. avgusta 1995. godine kada su morali da napuste rodna ognjišta.

“Iz Hrvatske sam došao sa ocem i majkom. Nismo ni znali gde je Pirot i da će ovde biti naš drugi dom. Otac je ovde umro 1998. a majka 2010. godine. Brat je otišao u Australiju a ja sam ostao sam”, priseća se tih strašnih trenutaka Slavko Nišavić iz Gline na Baniji u Hrvatskoj koji se potpuno integrisao u novu sredinu.

Slavko i njegova porodica su najpre živeli u barakama Kolektivnog centra na Četvrtom kilometru kroz koji je u minule dve decenije prošlo 1.200 izbeglih i proteranih lica sa prostora bivše Jugoslavije. U naselju Radin Do živi od 2004. godine.

Veliki deo ratnih izbeglica iz Hrvatske nove domove našao je u takozvanim trećim zemljama, njaviše u Kanadi i Australiji, gde su boravište mogli da dobiju samo mladi i zdravi i po mogućstvu – obrazovani

“Ovde su izgradjene dve kuće uz pomoć grada i donatora i ovde živim već 12 godina.Ovo je moj drugi dom jer drugi nemam” priča Slavko.

Sa puno emocija pričaju oni koji su se 5. avgusta 1995. godine našli u izbegličkoj koloni i koji su morali da napuste svoj zavičaj a utočište pronašli u Srbiji. Posle decenije boravka u Izbegličkom naselju na Četvrtom kilometru, pre 11 godina porodica Vlainić iz Ličkog Osika je dobila kuću u naselju Radin Do.

“Bili smo najpre u barakama u Belom Polju kraj Pirota a onda godinama živeli u naselju na Četvrtom kilometru dok nismo dobili svoj krov nad glavom u naselju Radin Do. Trenutno živim sa sinom a supruga je umrla. Ćerka je bila u Bosni, živela ovde i potom sa dvoje dece otišla u Kanadu”, priča Ličanin Branko Vlainić (78).

Branko sa suzama u očima dodaje da su 1995. godine “otišli na put bez povratka u zavičaj koga više nemaju“.

“Prolazio sam kroz Lički Osik, stan mi je zauzet i nema povratka, posebno sada kada se u Hrvatskoj dešava nešto što smo mislili da je davna prošlost. Rodjen sam u selu Medak kraj Gospića, kuća nije zapaljena ali ni tamo nema uslova za život”, priča Branko.

Svi oni pate za zavičajem, ali ne razmišljaju o povratku u Hvatsku na svoja rodna ognjišta sa kojih su proterani i morali da ostave kuće, stanove i imanja.

“Posle svega što se u poslednje vreme dešava u Hrvatskoj, sada gotovo da nema nikakve šanse za naš povratak. Majka je bila nekoliko puta. Nemam gde da se vratim jer je kuća spaljena, ali mi je ostalo imanje i šume”, objašnjava Slavko.

U Pirotu je u protekle dve decenije boravilo oko 1200 izbeglih i prognanih lica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U početku su živeli u Izbegličkom naselju na Četvrtom kilometru koje je zatvoreno 2004. godine.

“Grad Pirot je učinio mnogo za one koji su ostali da žive ovde. Poslednjih godina uz pomoć Komesarijata za izbeglice i donatora, grad Pirot je rešio stambene probleme mnogih izbeglih i raseljenih osoba u opštini. Kupljeno je 50 seoskih domaćinstava, podeljeni gradjevinski paketi i obezbedjen gradjevinski materijal za one koji su imali svoje stambene objekte. Deljeni su i plastenici. Švajcarska agencija za razoj je u selu Poljska Ržana izgradila tri kuće za šest izbegličkih porodica a u naselju Radin Do dve kuće za četiri porodice. Sa statusom izbeglica imamo još dvadesetak osoba a svi ostali su zbrinuti”, kaže  poverenik za izbeglice i migracije grada Pirota Zoran Gogić.

Zoran Panić