Vlasotinčani oko mnogih stvari ne mogu da se slože, ali verovatno mogu da je Nešićev kej najlepši deo Vlasotinca. Otkud ideja za kej na Vlasini, ko je uradio projekat i kako je počela gradnja jula 1954. godine, samo su neka pitanja naše priče.

Kej ima svoje čari u sva četiri godišnja doba, ali leti je ipak nešto posebno. Kada neki stranac prvi put dođe u Vlasotince, obično kaže da ga nešto podseća na mediteranski gradić. To je upravo kej pun ljudi u večernjim satima. Stari traže svež vazduh nakon vrelog letnjeg dana, a mladi gledaju simpatije i priželjkuju pravu ljubav. Naravno tu je i popularno „gradsko jezero“, koje je tek nekoliko metara iznad keja, ali ono je posebna priča.

Jedna od najgorih poplava u istoriji Vlasotinca desila se 1948. godine. Tada se javila potreba da se zaštiti varoš od novih izlivanja reke. Kako je izgledao taj deo korita Vlasine, Gornji i Donji park, opisao jedr Vladimir Nagorni.

„Sve do 1948. nadošloj Vlasini i poplavi samo su se stari kameni zid, jaz, vrbaci i dumelji suprotstavljali. O njoj, koja je nepopravljive štete nanela i jaz pored mlina načela, počeše i Vlasotinčani da razmišljaju i da ce organizuju. A kako i ne bi: dva krupna dragulja, Gornji i Donji park behu nagrđeni i odneseni, Zemun kafana napola oborena, okolne bašte i kuće muljem napunjene. Tada je na odmor došao Mika Nešić i počeo svoj kej da planira i gradi…“, zapisao je Nagorni.

Od 1946. do 1953. godine inženjer Milan Nešić radi kao tehnički inženjer nadzora na izgradnji hidrosistema Vlasina, kada jeumesto Vlasinskog blata stvoreno Vlasinsko jezero. Pošto je Nešić odrastao i završio dva razreda osnovne škole u Vlasotincu, gde mu je otac službovao kao sreski načelnik, on je prihvatio poziv da besplatno uradi projekat zaštite Vlasotinca od poplave. Njegovo iskustvo u hidrogradnji bilo je ogromno, radio je mnoge projekte širom tadašnje Jugoslavije: vodovode Kragujevca, Prizrena, Paraćina, Vranja, Podgorice, Loznice, hidrocentrale na reci Peni kod Tetova, na reci Bistrici kod Prizrena…

Kako bi sprečio nove poplave, Narodni odbor opštine Vlasotince obratio se pismeno Sekretarijatu za privredu Narodnog odbora sreza vlasotinačkog, 25. februara 1953. za finansijsku pomoć da se desna obala Vlasine osigura.

„Godine 1948. prilikom katastrofalne poplave koje su bile na teritoriji ovoga odbora nanete su štete od strane reke Vlasine koja protiče kroz Vlasotince i to desnoj obali reke i desne strane grada, a koje su štete velike tako da je odneta čitava desna obala i jedan deo zgrade državnog hotela koji se nalazi pored same obale Vlasine. Takođe je ugrožen i postojeći gvozdeni most koji je na reci Vlasini, a koji vezuje jedan deo grada s drugim, tj. službeni put republičkog značaja, koji je vezan sa Pirotom i granicom, a koji ima i svoj strategijski značaj“, stoji u obrazloženju.

List „Vlasina“, koji je tada po treći put obnovljen, beleži da je gradnjа keja na Vlasini počela jula1954.godine,a radove je izvodilo Građevinsko preduzeće „Niš“ iz Niša.

„Plan keja je izradio inženjer Milan Nešić, profesor univerziteta u penziji, naš poznati stručnjak za hidrogradnju, koji je pored ovoga snimio i veliki deo korita reke koji treba regulisati. Sve ovo je učinio besplatno kao dar mestu u kome je proveo najlepše dane svoga detinjstava“, piše u „Vlasini“.

Postoje i zabeležena sećanja kako je Milan Nešić posmatrao i proučavao reku. Iako je on napustio Vlasotince zbog školovanja, često se vraćao u varoš u kojoj je odrastao. Njegove dve rođene sestre su živele u varoši, a sam Nešić kada bi dolazio kod njih, iskoristio bi priliku i da peca, jer je bio ribolovac. Pedesetih godina prošlog veka često je boravio u Vlasotincu, u letnjim mesecima duže se zadržavao, a njegova sestra Emilija je živela u vili Zora.

Vlastimir Đokić, diplomirani mašinski inženjer, ostavio je zapis o vremenu izgradnje keja leta 1954. godine.

„Niže starog jaza korito reke raskopano, iz peska vire nabijeni šipovi (veliki i debeli drveni kolci) u nizu, uz ‘oruk’, pomoću ‘makare’, grupa oznojenih radnika napreduje sa pobijanjem šipova. Podalje, pored gomile lomljenog kamena, grupa ljudi: kupača i prolaznika, mahom studenata i đaka, kao i starijih ljudi, svi stoje i pažljivo slušaju čoveka koji sedi na kamenu i priča,razgovara, na pitanja odgovara. Bio je to naš čika Milan, profesor Nešić. Razgovaralo ce o svemu, a najviše o keju koji se upravo gradi. Pričao sam i ja sa drugarima. Profesor Nešić pokazivao je crtež budućeg keja i objašnjavao kako će to sve da izgleda kad bude završeno. Sećam se pitanja jednog od prisutnih: „Zašto je kej tako zakrivljen, a stari kej je bio prav?“ Kroz smešak čika Milan je odgovorio da to ima svoje „zato“. Naime, moralo se ispoštovati ponašanje reke kada nabuja i omogućiti protok vode sa najmanje otpora. Usledila je potom priča o pojavama „goleme Vlasine“ tokom minulih godina, o velikoj bujici na Svetu Trojicu 1939. godine, koja je odnela prvi kej koji je obnovljen, potom o velikoj vodi u leto 1948. godine, koja je odnela ne samo kej nego i ceo Gornji park, šetalište, letnju pozornicu u Donjem parku i deo zgrade starog hotela „Zemun“, a „mali most“ (sada je tu „gazela“) bio je redovna žrtva svih većih nadolaženja Vlasine…“, zapisao je Đokić.

Posle godinu dana, 28. juna 1955. godine, izvršen je tehnički pregled radova, ali zbog uočenih nedostataka komisija nije dala upotrebnu dozvolu, da bi 28. decembara 1955. konačno sve bilo prihvaćeno.

Mnogih godina kasnije kej u Vlasotincu je zvanično nazvan Nešičev kej. Godine 2012. na inicijativu Udruženja Loza, Udruženja Vlasotinčana u Beograda „Vlada Ilić“, a uz pomoć lokalne samouprave, podignuta je spomen-bista Milanu Nešiću. Posle pola veka Vlasotinčani su se odužili neimaru, koji je ostavio dubok pečat u ovoj varoši na Vlasini.

Otkrivanju spomen-biste prisutvovala je Olga Aleksić Nešić, kćer pokojnog Milana Nešića, koja nije krila emocije zbog toga što je konačno ispunjena želja njenog oca. Ona je poklonila bistu koja je postavljena na početku keja. Olga je i član Udruženja Vlasotinčana u Beogradu, iako je rođena Beograđanka. Dok je god mogla dolazila je na sastanke Udruženja, čak i u devetoj deceniji života. U razgovoru sa njom oseća se njena velika ljubav prema Vlasotincu, koju nemaju mnogi što žive u varoši na Vlasini ili su je odavno napustili i zaboravili.

Povodom pedesete godišnjice od smrti Milana Nešića (2020) obnovljeno je isto spomen-obeležje, a svečanosti je, u ime porodice, prisustvovala Nešićeva unuka Ivana Marković sa suprugom Slobodanom. Olga zbog starosti nije bila prisutana, ali je godinu dana kasnije Narodnoj biblioteci „Desanka Maksimović“ poklonila 200 knjiga iz lične biblioteke, kao zahvalnost za sećanje koje Vlasotinčani neguju na njenog oca.

Kej je nešto što nam je ostalo u amanet i što treba da čuvamo. O njegovom kvalitetu najbolje svedoči trajanje i brojne poplave kojima je odoleo, a estetska vrednost je očigledna. Kao pozitivan primer održavanja keja treba navesti popločavanje početkom ove godinei što je konačno rešen problem vožnje kolima „gospode“, koja ne mogu da odu na kafu u letnju baštu ako njihov automobili nije na keju.

Biografija Milana Nešića

Milan Nešić rođen je 1. februara 1886. godine u Sokobanji. Otac mu se zvao Lazar i rodom je iz Zaječara, a majka Mileva Prvulović u Minićevu. Roditelji su osim Milana imali još petoro dece: Nastasiju, Nataliju, Persidu, Emiliju i Radmilu.OtacLazar je završio osnovnu školu i četiri razreda gimnazije u Zaječaru, i u to vreme je već važio za školovanog čoveka. Kao takav stupa u službu, prvo kao pisar, pa posle i kao sreski načelnik. Milan je završio dva razreda osnovne škole u Vlasotincu, gde mu je otac bio sreski načelnik. Učitelj mu je bio ugledni Petar Spirić, a školski drug Hristifor Crnilović, čuveni etnograf i slikar. Nakon završetka gimnazije u Leskovcu, nastavlja školovanje u Beogradu, gde će na Tehničkom fakultetu diplomirati na Građevinskom odseku. Kao najbolji slušalac Tehničkog fakulteta, po nalogu kralja Petra I, pozvan je30. novembra 1907. u Dvor, na sečenje kolača i zakusku.

Po odsluženju vojnog roka, prvo u Kragujevcu, a zatim u Nišu, i položenog ispita za rezervnog inženjerskog oficira, postavljen je za podinženjera prve klase pri Hidrotehničkom odeljenju tadašnjeg Ministarstva privrede. Godine 1910, kao odličan student, dobija stipendiju Srpske vlade za produženje studija na minhenskoj tehničkoj školi, što takođe završava sa odličnim uspehom. U cilju praktičnih vežbi obišao je razne institute i izgrađene objekte u Austriji i Švajcarskoj. Kao oficir bio je učesnik je balkanskih i Prvog svetskog rata.

Po završetku rata zaposlio se u svojstvu inženjera treće klase, pri Direkciji voda, gde je napredovao u inženjera druge klase, a zatim i u višeg inženjera. Godine 1921. izabran je za vanrednog, a 1929.za redovnog profesora na Tehničkom fakultetu u Beogradu, gde će kasnije biti i dekan. U braku sa Angelinom, koja je bila druga žena arhitekta u Srbiji, imao imao je dve ćerke, Veru i Olgu.Od 1930. do 1932. bio gradonačelnik Beograda(predsednik Beogradske opštine), gde je najviše radio na rešavanju komunalnih problema. Zanimljivo da je današnji grb Beograda tada izabran.

Kada je Vlada Ilić 1935. izabran za gradonačelnika Beograda, Nešić je kao iskusan stručnjak i zemljak postao Ilićev čovek od poverenja. Odmah je izabran u dva gradska odbora: za električnu centralu i tehnički odbor. Preko dve godine je trajala njihova intezivna saradnja, a ovo su neki od realizovanih projekata: Dezinfekcioni zavod, opštinska bolnica, tramvajska linija za Zemun, Most kralja Petra II (Panačevački most)…

U toku Aprilskog rata 1941. biva uhapšen kao rezervni potpukovnik i odveden u logor u Nirnbergu. Bolestan se vraća u Beograd, gde je penzionisan 1943. Po oslobođenju Beograda komunisti ga hapse 1944. godine, jer kao dekan Tehničkog fakulteta nije dozvolio demonstracije studenata. Bio je mesec dana u pritvoru, nakon čega opet ga penzionišu.

Ipak, kao stručnjak u posleratnoj Jugoslaviji radio je na rešavanju hidrotehničkih problema, čak je 1960. postao predsednik Koordinacionog odbora pri Saveznoj komisiji za vodoprivredu. Nešić umire u Beogradu 28. decembar 1970.

Za Vlasotince je bitno da je on dao i predlog rešenja vodosnabdevanja varoši, ali taj projekat je samo delimično ispoštovan i kasnije napušten. Dosad najbolji rad o Milanu Nešiću uradio je Srba Takić, gde je posebno dobro istražio veze ovog inženjera sa Vlasotincem.