Da se odmah razumemo, reč je o opisu najudaljenijem od imenice seljak. Za razliku od seljaka, koji je zapravo čovek koji živi na selu pošteno od svog marljivog rada, seljobera odlikuju glupost, polupismenost, primitivnost, njegova popka je nekim čudom stupila na asfalt i od tada je postao, jednom rečju, štetočina koja je uspela da se kamuflira u običan svet i izvlači korist, isključivo za sebe.

Taj pljuje po ulici, baca papiriće pored kante, kada mu se sin tinejdžer iživljava nad klupom u parku i polomi je on ga nagradi flašom piva pred zadrugom jer je dokazao da je muško, parkira traktor ili automobil nasred ulice i “boli ga čuk” za sve, a standardno pohvalna  reč o komšiji mu je: “More majke mu ga nabijem”.

Taj redovno blokira saobraćaj na Svetolilijskoj ulici u Leskovcu dok kupuje stočnu hranu, ljudi koji mu trube zbog takvog bezobrazluka umesto izvinjenja pre nego što uđe u auto dobijaju povratno sočnu psovku: “U usta ti se poserem”, a onda svrati do roštiljdžinice desetak metara naniže i parkira ponovo nasred ulice, ali ovoga puta ispred samih semafora koji ionako zbunjuju vozače.

Na Niškoj ulicu svrati do “Anđela” da kupi jeftin prašak za pranje marke njemu nepoznate, ali mu je žena zapisala ime na papirče, pa se spusti do “Safari” sa krugovima ispod miške na kariranoj košulji da posrče jedan “makiato”.

Onda mu zazvoni “Ajfoun”, pa kao poparen ustane sa stola  i počne da se dere po kafiću zato što ne može da dozove konobara da plati račun, jer kasni na sastanak u stranku. Danas mora da se oduži “šefu” što mu je zaposlio ženu u fabrički pogon.

Seljoberova gospođa izričito odbija da se pobuni protiv menadžera koji ih maltretiraju na poslu i deli lekcije svojim koleginicama koje ne smeju ni do WC-a da odu, a kamo li da razmišljaju o pauzi ili normalno plaćenom random satu.

“Vi ste mi građanke bre mnogo nežne. Ja ću si trpim i stiskam bešiku cel’ dan ako treba. Bolje toj nego da od mrak do mrak kopam papriku. Ovoj ga nigde nema. Vi ste našle pa zašle. Bolje da si ćutite. Ako vi nećete ja ću i za vaše pare da radim. Ne znate vi koe je muka”, zaključuje.

Uveče je muž odvede u pozorište da odgledaju “Mušicu”. Naredio mu šef da mora da kupi karte (jer je to je sitnica za njegov kućni budžet)  i da mora da se pojavi na ovom kulturnom događaju, da se lepo obuče i obavezno okupa pre izlaska iz kuće.

Ona zaspe na pola komada, a on nešto nije mnogo razumeo radnju predstave ali je umro od smeha jer je ono ciganče u poredstavu stalno psovalo na Leskovački, čak i neke psovke za koje je zaboravio da postoje. Eto, razmišlja se, pozorište, majku mu, stvarno čuva našu kulturnu baštinu…

Ipak, predstava ga je mnogo psihički izmorila. Toliko da se odmah uspavao pored nezadovoljene gospođe, a nije ni čuo kad je policija dovukla kući iz “Safira” onog njegovog mamlaza sa razbijenom glavom i sa tri konca posred čela.

“I za toj mi ga mnogo uz Kalemegdan”, jer ionako niko neće smeti ništa da ga pita za sina sutra kada na sastanku saopšti seljacima da moraju da plate ratu za ulično osvetljenje, a za uzvrat im obeća da će da zaposli u fabriku i sve njihove žene.