Selo Karađorđevog pobratima i vojvode od Leskovca

Selo Gradište je u prošlosti imalo mnogo veći značaj nego što danas izgleda. Ono je verovatno nastalo pored osmatračnice za karavanski put kojim se povezivala dolina Južne Morave sa Sofijom (Serdikom) i dalje sa Carigradom. Gradište je rodno selo Ilije Strelje Petrovića najvećeg junaka Prvog srpskog ustanka južno od Niša. U selu je bilo razvijeno rudarstvo za vreme Turaka, a moguće i ranije. Nažalost, preostali meštani vrlo malo znaju o svojoj burnoj istoriji.

Po popisu iz 2011. godine u Gradištu je živelo 169 stanovnika, što je manje nego posle popisa iz 1879.  kada ih je  bilo 247. Najviše ljudi je bilo 1953. godine (640), a masovne migracije su počele od 70-ih godina 20. veka. Pored Vlasotinca sele se svuda po Srbiji, a dosta ih je odseljenih u Smedervu i Požarevcu. Posle Drugog svetskog rata odlazili su provremeno u okolinu Smedereva da beru voće, a potom su se tamo trajno naseljavali. Danas u selu ima tek sedmoro mlađih od 15 godina, a pre desetak godina zatvorena je prodavnica.

Selo je po prostranstvu jedno od većih na opštini Vlasotince. Razbijenog je tipa sa više mahala: Gorunje, Staro selo, Jovčini, Rajkovi, Dinini, Zdravkini, Živkovci, Markovci, Jovičini, Srndaci, Petkovi, Tribare, Donja  reka, Pažar, Tenimci, Vrtene kruške, Ljapini…

Aleksandar Đorđević, sin lokalnog šumara, jedan je od retkih mladih ljudi koji sa porodicom živi u Gradištu i još ne planira da se seli. On je tokom studija u Beogradu upoznao svoju buduću suprugu Aleksandru sa kojom danas ima sina Vujadina i ćerku Dunju.

„Trenutno u selu žive moja i još jedna porodica sa decom koja tek treba da idu u školu. Naša mahala je samo kilometer udaljena od asfaltnog puta Vlasotince-Lopušnja. Godinama dobijamo samo prazna obećanja da će se taj put asfaltirati. Nama takođe fali ulična rasveta, što bi trebalo da bude normalno u 21. veku. Kad bismo bar to dobili, sigurno bi nam pomoglo da se ne odselimo, jer smo samo 6 kilometara udaljeni od Vlasotinca “, rekao je Aleksandar Đorđević.

Po sećanju starijih meštana školska zgrada u mahali Donja reka građena je još pre Drugog svetskog rata, ali je počela da radi posle rata sa više od 100 učenika. Zatvorena je 1985. godine, a poslednji učitelj bio je Bogoljub Veličković. Novica Stanković je nastavnik ruskog jezika, koji skoro ceo radni vek predaje u OŠ „25. maj“ u Donjoj Lopušnji, a uz to je odrastao u Gornjoj Lopušnji, pa je zato upućen u migracije stanovnika celog tog područja.

„Kad sam se zaposlio 1984. u Lopušnji, istureno odeljenje u Gradištu je još radilo, ali već godinu ili dve kasnije je zatvoreno zbog manjka učenika. Do 4. razreda su se obrazovali u svom selu, a stariji razredi u centralnoj školi u Donjoj Lopušnji. Zbog migracija mahale bliže Grdelici ostale su bez mladih, a ove bliže Vlasotincu i glavnom putu još imaju poneko dete. Trenutno u selu ima tri osnovca, koji idu kod nas, i još četiri deteta, koja tek treba da pođu u školu“, primećuje nastavnik Novica Stanković.

O kulturnom životu u Gradištu govorio nam je Jovan Dimitrijević iz susedne Kovačeve Bare, koji je detinjstvo i mladost proveo u rodnom selu svoje majke.

„Moja majka Mirjana, devojačko prezime Mitrović, rođena 1937. u Gradištu, gde je išla u školu. Ona pamti kako su na Svetog Panteliju (9. avgust) slavili završetak radova na izgradnji škole, ali ne pamti tačnu godinu, samo zna da je bilo negde posle Drugog svetskog rata. Sabor u selu se tradicionalno održavao pred školom, čuo sam da se obeležava i danas, ali tek reda redi. Inače, ja pamtim igranke krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih koje su bile organizovane uglavnom zimi u većoj školskoj učionici. Narod se okupljao iz svih okolnih sela: Lopušnje, Dadinca, Kovačeve Bare, Sejanice, Novog Sela, Viljeg Kola… Igranke su održavane subotom, a ređe petkom pod raznim nazivima: Prvi glas, Veselo veče, Sustreti pevača amatera… Sećam se da sam svirao i pevao Balaševićevu „Računajte na nas“ početkom 1980. pre Titove smrti, čak sam i osvojio drugo mesto. Kada nije bilo uživo muzike, puštali bismo zabavnu  muziku preko ozvučenja. Imao sam puno kaseta i donosio sam ih kako bih obogatio program, jer oni nisu imali zabavne pesme“, seća se sa nostalgijom Jovan Dimitrijević.

Ono što muči mnoga sela je odlazak devojaka u grad, pa momci ne mogu da se ožene. Neke snaje su došle iz inostranstva, jer su ih tamo upoznali momci iz Gradišta dok su radili kao građevinci. Tako je sin Zorana Milenkovića iz mahale Zdravkini (1950) doveo svoju životnu saputnicu Marinu, Poljakinja iz Belorusije, pa su se posle preselili u Vlasotince.

Kroz selo protiče Rupsko (Kozaračka) reka čiji je opstanak ugrožen zbog izgradnje mini hidrocentrala. Meštani se žale da, iako imaju jednu od najčistijih reka u Srbiji, ona nije više kao ranije pogodna za kupanje i pecanje. U Gradištu ima uslova za lov, pa ga zato mnogi upražnjavaju.

 Zaboravljena slavna prošlost

Gradište se pod ovim imenom prvi pominje u turskom tefteru iz 1516. godine sa 26 običnih i 6 udovičkih domaćinstva. Dve decenije kasnije broj domova je spao na 18, a u osmoj deceniji istog veka na 14 sa jednim neoženjenim. U seoskom ataru postojali su vinogradi. Zanimljivo da „uz selo je upisan manastir posvećen Bogorodici sa jednim kaluđerom“, koji ne pominju potonji istraživači sela.

Međutim, kako je zabeležio Jovan Trifunoski u knjizi „Grdelička klisura“, s leve strane Rupske reke diže se brdo Obešnik u čijoj je blizini uzvišenje Gradac, a na njemu su ostaci od nekadašnje tvrđave. Kad se analizira raspored ostataka utvrđenja jasno se vidi da su ona čuvala stari karavanski put, kod Grdelice je Kale, u Gradištu Gradac i kod Donje Lopušnje Morič. Meštani kažu da je to rimska trvđava, što je svakako i bila, a po nepisanom pravilu radi se verovatno o još starijem objektu, ali pošto nisu vršena arheološka istraživanja to su pretpostavke. Na teritoriji opštine Vlasotince ima više lokaliteta pod nazivom Gradište, ali samo ovde je to i ime sela, što pak može da znači da je utvrđenje prethodilo naselju. U narodu još živi predanje da je Gradac bio teško osvojiv (slično kao za Morič kod Donje Lopušnje), jer je kanalom bio povezan sa Rupskom rekom. Branioci su dugo odolevali napadima sve dok osvajači nisu primetili patke kako su iz reke ulazile u kanal. Tako je prekid vodosnabdevanja bio uslov za osvajanje utvrđenja. Danas je kanal zatrpan, ali stariji meštani pamte kada je bio delimično prohodan. Gradac je odavno srušen, ali su vidljivi temelji, a oko njih su tragači za sakrivenim blagom iskopali zemlju.

Nije upamćeno kada je današnje stanovništvo naseljeno, a svakako je to bilo negde u  drugoj polovini 18. Veka,  jer je u vreme Velike seobe Srba ovaj kraj bio raseljen. Najstarija je mahala Staro selo, koja se raselila u prvoj polovini 19. veka, pa su osnovane nove mahale desno od Rupske reke.

Sve do početka 20. veka predeli oko Crne Trave bili su poznati po rudarstvu, tako je i u Gradištu zabeležen potes Samokov, kako su se u vreme Turaka nazivali topionice rude gvožđa,  pored Rupske reke u blizini napuštene škole.

„Poznaje se vada iz reke do samokova. Neki stanovnici iz sela Dejana kraj Vlasotinca „radili su put“ od samokova do mahale Staro Selo. Taj put danas se zove Dejanski put. Tim putem prenosila se ruda u samokov. Samokovom su „rukovodili“ Turci iz Leskovca. Neki od njih zvali su se: Jumer, Pajazit i Ajdar. Govori se da su ti Turci ujedno ubirali i desetak od seljaka. U samokovu su radili Srbi kao kovači i ćumurdžije. Glavni kovač bio je neki čovek od roda Đurića iz susednog sela Novog Sela. Jedan kovač iz Gradišta se zvao Stanko. Neki Turci, koji su boravili u samokovu, jednom su napali na ženu Stanka Mutavdžiskog iz ovog sela, koju su zaklali. Zbog toga su u Leskovcu bili osuđeni na smrt“, zapisao je Jovan Trifunoski pre 60 godina u pomenutoj knjizi. 

Vojvoda od Leskovca

Ilija Strelja Petrović živeo je u Gradištu, u mahali Gorunje, gde i danas postoji lokalitet Streljino. Njegova je familija doseljena iz Ruplja, a porodično predanje govori da su starinom iz Pčinje. O Streljinom životu do Prvog srpskog ustanka gotovo da nema podataka, osim što se zna da je bio trgovac i vlasnik samokova u selu Kozaru. U nastupajućim burnim godinama Prvog srpskog ustanka Strelja se zamerio Turcima i pobegao u oslobođenu Srbiju, gde se nastanio sa porodicom u selu Jasiki. Pošto se istakao u borbi, Karađorđe ga je postavio na mesto komadanta desnog krila južnog ustaničkog fronta, dok je levo krilo vodio Hajduk Veljko Petrović.

Godine 1807. Strelja se vraća u zavičaj i poziva sunarodnike da se oslobode turskog ropstva. Dok je Strelja na Đurđevdan pozivao Vlasotinčane na ustanak, po njegovom je naređenju Sava Dedobarac sa grupom bećara zatvorio ulaz u Grdeličku klisuru. Zauzimanje klisure bilo je od strateškog značaja, jer bi se time presekao put turskoj vojsci, a na taj način bi se stekao jedan od preduslova za oslobađanje Niša. Ustanici su najpre presreli i potukli jednu grupu Turaka koja je krenula iz pravca Vranja ka Leskovcu. Potom su naišle jače turske snage i topovima razrušile dedobarski han u kojem su bili smešteni  ustanici. Na nesreću u hanu je bilo i skladište municije, pa su u eksploziji poginuli gotovo svi ustanici uključujući i Savu Dedobarca. Ova tragedija je unela pometnju u narod, pa je Strelja bio prinuđen da odustane od daljeg širenja ustanka i da se vrati u Karađorđevu Srbiju. Turci su zapalili Vlasotince sa svim selima uključujući i Gradište.

Posle srpskog poraza na Čegru 1809. godine Turci su pojačali ratna dejstva prema Deligradu. U leto 1810. godine Hušid-paša uz male napore osvaja Kruševac. O ozbiljnosti situacije govori činjenica da i prisustvo samog Karađorđa sa većinom vojvoda nije poboljšalo očajno stanje u srpskoj vojsci. Vuk Stefanović Karadžić svedoči da su Šumadinci masovno bežali svojim domovima. Čak je i sam Karađorđe zaplakao pred Rusima kada su mu najavili povlačenje ruske vojske. U ovom presudnom trenutku za Srbiju, Ilija Strelja je sa četom od 100 bećara napao grupu turskih pljačkaša i uspeo da oslobodi srpsko roblje i vrati lično Karađorđu opljačkanu stoku. Taj podvig povratio je samopouzdanje srpskoj vojsci i po mišljenju nekih istoričara bio je presudan da Strelja postane Karađorđev pobratim i titularni vojvoda od Leskovca.

Nakon propasti ustanka 1813. godine i Karađorđevog bekstva, Strelja je sa porodicom prešao u Austriju, gde je jedno vreme bio zarobljen sa drugim vojvodama  u Petrovaradinskoj tvrđavi. U Drugom srpskom ustanku Strelja podiže ustanak u Smederevskoj nahiji i učestvuje u oslobađanju  Požarevca od Turaka. Sve do 1825. godine Strelja živi mirno sa porodicom u Jasiki.  Međutim, ljudi Miloša Obrenovića ga optužuju za pljačku i ubistvo turskih trgovaca. Strelju su predali Turcima i obešen je na brdu Mečki, nadaleko od Ražnja. To je, nažalost, bio uobičajeni način uklanjanja uglednih narodnih prvaka za vreme vladavine kneza Miloša.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Strelja je bio skoro zaboravljen od svojih sunarodnika, ako ne računamo iskrene ljubitelje srpske istorije. Najbolje istorijsko delo o njemu objavio je Sergije Dimitrijević 1954. godine,  „Strelja – Leskovčani i Prvom srpskom ustanku (istorija i predanje)“. Najvrednije književno delo o Strelji je roman „Vojvoda od Leskovca“ Ivana Ivanovića, koji  1994. bio u  najužem izboru za Ninovu nagradu. Ipak, koliko je Strelja nepoznat ilustruje reportaža o njegovom rodnom selu Gradištu (2005), gde niko od meštana nije znao ništa da kaže o njemu Zoranu Stankoviću, novinaru Vlasine. Ni u Južnoj Srbiji ništa drugo vezano za vojvodu od Leskovca ne postoji, osim po jedna ulica sa njegovim imenom u Vlasotincu i u Leskovcu. Kada bi bar jedna škola nosila ime Ilije Strelje Petrovića, mladi naraštaji bi rasli sa svešću o svojim korenima. Stanovnici Jablaničkog okruga treba da budu svesni da popularizacijom Streljinog lika i dela, cela će regija dobiti na značaju. Šumadinci, Hercegovci i Crnogorci slave gotovo svakog pretka koji se borio protiv Turaka, a mi smo čak i naše vojvode zaboravili.

Strelja bi mogao biti zaštitni znak cele Južne Srbije ili, kako bi se danas reklo, brend. Recimo, jedna vrsta vlasotinačkog vina mogla bi se zvati Streljina kapljica ili neki specijalitet sa leskovačkog roštilja  mogao bi se vezati za njegovo ime. Svakog proleća oko Đurđevdana (u znak sećanja na Streljin ustanak 1807)  mogla bi se održavati manifestacija Streljino poroleće ili Streljini dani, kada bi bilo takmičenje u tradicionalnim srpskim borilačkim veštinama. Najbolji takmičar mogao bi nositi titulu Streljinog bećara. Sve bi to pratio književni konkurs za najbolji tekst napisan na prizrensko-timočkom dijalektu. Pošto je Streljino ime vezano za konačno oslobođenje Požarevca od Turaka 1813. godine,  ali i za borbe oko Kruševca 1810. godine, to bi bila prilika za saradnju sa kulturnim organizacijama ta dva grada. Najveće  kruševačko selo Jasika ima 1784 stanovnika (2011), a u njemu je svojevremeno ratovao i živeo Strelja, ostavivši za sobom potomke. Posle propasti ustanka na jugu 1807. godine, sa Streljom se nekoliko desetina hiljada izbeglica sa juga Srbije trajno naselilo u Kruševačkoj nahiji. Svi ovi predlozi i istorijske činjenice potencijali su za razvoj seoskog turizma na Jablaničkom okrugu.

Studiju o Strelji u književnosti napisao sam 2009. godine, kao nastavnik u Donjoj Lopušnji sam govorio o njemu, a na moju inicijativu pisac Ivan Ivanović je posetio Vlasotince (2015). Jedini primerak  romana „Vojvoda od Leskovca“ lično sam poklonio biblioteci u Vlasotincu. Danas u školi u Donjoj Lopušnji se govori o Strelji, ali suštinski malo se toga promenilo kada je reč o sećanju na velikog junaka juga Srbije, a da ne pominjemo hajduka Simu po kojem u selu postoje potesi Simanovac i Simanovačka dolina.

Što se tiče dalje istorije Gradišta, ono je zapaljeno i 1841. godine za vreme Niške bune (Bojadžijske pljačke), čak se na spisku sela pominje i Tribare, iako je to mahala. Sa odlaskom Turaka (1878) i stari karavanski put preko ovog sela gubi na značaju. Posle oslobođenja Gradište postaje deo Dadinačke opštine zajedno sa selima: Dadince, Lopušnja, Jastrebac, Kozare, Velika Sejanica i Kovačeva Bara. Sredinom 50-ih godina 20. veka ukidaju se srezovi i seoske opštine. Tada su tri poslednja navedena sela iz Dadinačke opštine izdvojena iz Vlasotinca i pripojena Leskovcu. Od tog vremena Gradište do danas konstantno gubi žitelje, što se vidi iz popisa stanovništva.

Da je selo Gradište bar na zapadu Srbije njegova zanimljiva prošlost, čista priroda, pogotovo Rupska reka, bili bi osnova za razvoj seoskog turizma. Umesto da se razmišlja na taj način, preostali narod je prinuđen da se bori za opstanak jedne od najčistijih reka u Srbiji.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 komentara

  • „Progres“ koji nam donose mini elektrane najbolje se vidi na fotografijama Rupska reka sada i nekada. Buduće generacije nikad nam neće oprostiti to.

  • Одличан текст. Свака част аутору. Стварно је срамота да се школа у Власотинцу или неки други сличан објекат (нпр. музеј) не зове по Илији Петровићу Стрељи. Таквог јунака заборавимо па се чудимо што нам тако иде. И историја се понавља. Издаја Стреље Турцима од стране Обреновића или слање наших генерала у Хаг. Нема никакве разлике. Све исто тад и сад.

vaš komentar