Na putu 17 kilometara od Leskovca i 30 kilometara od Niša, pored auto-puta i pruge, nalazi se Lipovica, u kojoj su ljudi pozitivni, nasmejani, vredni i marljivi. Selo ima dobar geografski položaj, jer je smešteno na sredini dva velika grada na jugu Srbije, pa ljudi stalno cirkulišu kroz njega, a ono što nas je najviše iznenadilo to je da se ljudi ne iseljavaju odavde, već se vraćaju i trude da što više vremena provedu u njemu.
Stari auto-put, koji vodi kroz nekoliko sela, plastenici, voćnjaci i kukuruz, plavo nebo sa po kojim oblakom krasio je ne tako dugo putovanje. Na samom ulazu nalazi se improvizovani kružni tok, i ulice za levo i desno, i autobuska stanica, na kojoj staju autobusi Niš ekspresa i Jugotransa, čiji red vožnje ne odgovara deci koja idu u školu, ali ni odraslima koji rade po smenama.
Pored puta smeštena je mapa Lipovice sa označenim mestima poput: Dom kulture, železničk i autobusk stanice, osnovna škola i stadiona FK Sloga i KK Sloga.
Iako u Lipovici skoro ne postoji kuća u kojoj neki član porodice nije zaposlen, Lipovčani se bave i poljoprivredom. Ima i nekoliko porodica koja se bave samo zemljoradnjom. Veliki procenat njih bavi se uzgojem višnji, dok većina domaćinstava uglavnom uzgojem voća i povrća samo, za svoje potrebe.
Slučajno smo naišli na Svetlanu Mitić koja je sa mužem radila u dvorištu i pitali kako se ovde živi? Dobili smo komentar da je njima lepo u selu.
“Nama nije lose, fali nam mnogo toga, ali smo se navikli na to. Mi ovde živimo skoro kao u gradu”.
Šetajući kroz plodno ravničarsko selo obasjano septebraskim suncem, očarava nas priorda bogata zelenilom koje još nije dobilo žutu boju, doduše, sa neokošenom travom, a veseli nas graja dece iz parka. Druženje bez mobilnih telefona jednostavno zapada u oči. Njihovi osmesi, nestašluci i šale posmatramo i čujemo i prisećamo se svog detinjstva. Tamo na njivama čuju se traktori i dopiru glasovu vrednih meštana.
U vazduhu se oseća miris založenih kubeta, na kojima se peče paprika, narvno za ajvar, a tu si i mirsi već skuvanog džema. Zima će, kažu biti duga i hladna.
Glavne i duge i prostrane ulice imaju dobar asfalt, doduše skoro zakrpljen, dok su sporedne ulice zemljane.
Lipovčani su, inače, poznati po nadimku Žabari, a došao je otuda je što je, pričaju, nekada iza pruge bilo močvarno tlo, gde su se sakupljale žabe i po tome je ostao taj naziv.
Jedan od ovdašnjih simbola, kojim se meštani Lipovice ponese, je Fudbalski klub Sloga. Ovaj klub postoji još od 1934. godine, a ove godine proslavio je 90. godina postojanja, na šta su Lipovčani izuzetno ponosni. FK Sloga se trenutno finansira iz budžeta grada Leskovca, međutim, ti troškovi samo pokrivaju osnovne potrebe.
Ljubitelj fudbala, ujedno i član saveta Mesne zajednice, Dejan Marković priča za Jugmediu da mnogi rade čak i dodatne poslove kako bi uspeli da finansiraju razna takmičenja kao i turnire u malom fudbalu, koji se odigravaju na njihovom stadionu na kraju sela.
“Ove godine smo organizovali i turnir u malom fudbalu koji je bio izuzetno posećen. Trajao je 15 dana i zadovoljan sam kako je ispao. Mislim da smo jedinstveni po tome što fudbalski klub organizuje i doček Srpske Nove godine, svake godine na malom trgu u Lipovici, gde imamo kuvano vino, grejanu rakiju, uživo muziku. Tradicija je da se organizuje i lutrija, gde se okupi skoro celo selo, isto kao u Leskovcu”, pričao s ponosom Marković.
Objašnjava da FK Sloga ima i školu fudbala sa 40 polaznika, koji dolaze i iz susednih sela, što je velika prednost za sve mališane koji sebe gledaju kao buduće fudbalere.
Mala i skromna Osnovna škola “Branko Radičević” u koju ide oko 30 mališana do četvrtog razreda, sa velikim školskim dvorištem, nalazi se tik uz prugu i železničku stanicu koja ne radi skoro četiri godine, jer je neupotrebljiva, s obzirom na to da još uvek traju radovi na pruzi, tako da putnički voz uskoro neće proći južnom prugom.
“Mnogo nam smeta što nemamo voz. To je mnogo isplatljivije od autobusa. Ranije smo za 200 dinara išli do Niša, i to nam baš fali, železnička infrastruktura”, komentariše jedna od meštanki Lipovice.
I drugi meštani hvale se dočekom Nove godine. Proslava na njihovom “malom trgu”, postala je tradicija jer se odvija pet godina zaredom. Taj običaj postaje popularn i u okolnim selima, po ugledu na Lipovčane. Ovde se slavi i srpska Nova godina.
“Ove godine je bilo hladno, dok je prethodne bilo super vreme i ostali smo do duboko u noć. Organizujemo lutriju, gde su sponzori uglavnom meštani našeg sela, a to su frizeri, auto mehaničari, kafane iz okolnih sela. Ove godine je letovanje bila prva nagrada, tako da volimo da organizujemo ovakve manifestacije”, hvali se Dejan.
U selu pretežno žive mladi ljudi, deca se rađaju, ali možda ne u dovoljnom broju.
Majka dvoje odrasle dece koja ne žele da napuste selo, Jelena Milošević, ispričala je za Jugmediu da je ranije kada su njena deca bila mala postojao vrtić, ali da je ukinut pre nekoliko godina.
“Vrlo mali broj dece, možda desetak u jednoj generaciji. Mora da se radi na opstanku sela i na natalitetu da bi naše selo moglo da opstane. Značilo bi nam da imamo jedan vrtić. Kada bi se skupilo više sela imali bismo dovoljno za jedan vrtić. Predškolska ustanova je postojala u selu, ali je zatvorena pre jedno 6.-7. godina”,priča majka sada već odrasle dece.
Iako, je Miloševićeva istakla da nema predškolske ustanove i vrtića Odbornik SNS-a Aleksandar Stamenković kontaktirao je Jugmediu nakon objavljenog teksta, i kazao da ipak postoje, tačnije nisu prestajali sa radom.
„Predškolska ustonova radi. Postoji poseban program koji u četvrtak kreće, odnosno dva puta nedeljno, i to su deca od tri do pet godina. Predškolsko odeljenje deca od šest godina, odnosno pre prvog razreda, svakog dana radi i istureno odeljenje škole iz Brestovca od prvog do četvrtog razreda. Nastava se odvija neometano što se tiče predškolskog dela i posebnog programa“, objasnio je Stamenković.
Lipovica ije mala i ambulantu do korone, odnosno do 2021. godine, i radila je tri puta nedeljno, dok je sada sve napušteno i zatvoreno. “Imamo starije stanovništvo koje bi trebalo da ima ambulantu u selu, da ne bi moralo da putuje do Brestovca”, priča naša sagovornica.
Selo ima dve prodavnice koje su dobro snabdevene svim namirnicama, što stanovnicima olakšava da ne idu u Leskovac ili Niš u veću nabavku.
Na pitanje da li se okupljaju u Domu kulture, i da li imaju manifestacije, Jelena odgovara da imaju, ali vrlo retko. “Postojao je KUD Mladost, u folkloru, imali smo i mlađu generaciju i nas veterane. Ranije je Kulturno umetničko društvo imalo organizacije za 8. mart, druženje za Srpsku Novu godinu, ali sada više nema toga. KUD je u kovidu takođe stao sa radom, sada više nema zainteresovanih, tako da je Dom kulture prazan”.
Selo postaje življije u vreme litija, odnosno seoske slave koja se obeležava jednom godišnje kod krsta, dok mladi nemaju kafiće, već se okupljaju u parku gde se najviše i druže.
U tom parku smo naišli na grupu mladića, koji su nam ipričali, što je retkost za taj uzrast, da ne žele da se sele iz sela.
“Ali, nedotsaje nam samo jedan kafić, gde bi se okupljali preko zime”, žale se. Selu ipak ne nedostaje samo jedan kafić, već i voda za piće ali i kanalizacija.
Međutim, po rečima Dejana Markovića, pijaća voda samo što nije stigla, završava se sekundarna mreža, kao i da su sve dozvole prikupljene i trebaju da se predaju gradu Leskovcu i Vodovodu, dok je postavljanje kanalizacije proces koji traje.
“E, to kadase završi, slavimo”, raduje se.
Jugmedia se nada da ćemo priliikom naredne posete, ovde zateći sve kuće s pijaćom gradskom vodom i sa kanalizacijom na kojom se radi.
Odlazimo puni utisaka i dobrog raspoloženja, u nadi da će ovi ljudi imati sve potrebne uslove za život, i da će ovo selo živeti i biti dobar primer opstanka ruralne sredine i boljeg života, odnosno, primer, kako se s godinama smanjuju razlike između sela i grada.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
