Dok se većina Leskovčanki danas oblači po trgovinama sa kineskom i turskom robom, a one malo imućnije u radnjama sa firmiranom garderobom, u Leskovcu između dva svetska rata na ceni je bila pariska moda i muška odela od engleskog štofa. 

Leskovačke dame, koje su se takmičile u eleganciji šile su u čuvenim salonima. Najpoznatiji po ukusu i eleganciji, a naravno, i po cenama, bili  saloni: „Mode salon DIČE“, Modni salon „Pekić“ i krojački salon Živadina Spirića u Ulici Kralja Petra,  salon Rade Beograđanke, koja je imala  salon u ulici pored reke i mode salon šešira „Margarita“ u palati Laze Jovanovića  Milutina i Margarite Dimitrijević-Damić.

U reklamama u leskovačkoj periodici, kako pišu istoričari, preporuka krojača i trgovaca jesu engleski štofovi, a za žensku modu se obavezno potencira da je po poslednjim pariskim modelima.

Ipak, izlazak na ulicu nije se mogao zamisliti bez šešira i to kod svih slojeva društa, čak i kod dece. U to vreme nije bilo butika i prodavnica sa garedorobom, već isključivo modni i krojački saloni.

Modni saloni i šeširi Grete Garbo

Modni salon „Margarita“ je reklamirao ženske šešire  koji su kreirani po modelima koje na platnu nose filmske zvezde, glavna klijentela su bile žene industrijalaca, advokata, trgovaca, lekara. Saloni ističu da pre uzimanja mere mušterija može na miru da pregleda razne strane modne magazine  i odluči se za model. Za muškarce se šiju žaketi, smokinzi i frakovi, a za žene toalete, kostimi i mantili. 

Kada se govori o odevanju Leskovčana ne može se izostaviti i jedan važan detalj – šešir. On je bio obavezan deo garderobe, ne samo pomodarke, već svih žena i muškaraca. Bez njega se nije izlazilo na ulicu, pa čak ni na pijacu, a da i ne pominjemo svadbe, odlaske u crkvu, sahrane.

Učenice Gimnazije nosile su francuske kape sa oznakom razreda, a đaci teget kape sa „šiltom“, takođe sa oznakom razreda. Leskovčanke su volele da menjaju šešire. Dobrostojeća Leskovčanka bi u jednoj sezoni kupila do 8, a prosečna do 3 šešira.

U Leskovcu, nekadašnjem simbolu tekstilne industrije, nemoguće je decenijama već, kupiti štof od vune, posebno ne od „runske“ vune, od koje su se sve do 1999. godine pravili štofovi za odela, nalik na one engleske s početka 20. veka

U Leskovcu je bio jedan modisterijski salon Margite Damić, ali dosta radnji u kojima su prodavani šeširi. Pomodno – galanterijskih trgovina  „Stojana Cekića i zeta“ za uskršnju i letnju sezonu  nudila je veliki izbor muških šešira filcovanih „Panica Hikel“ i „Jugoslovenskih„.  

Pri proizvodnji šešira najčešće bi izrađivali kopije iz svetskih modnih žurnala.

Kako je stigla pariska moda u Leskovac

Već u februaru ili martu Margita Damić je u svom modisterijskom salonu nudila najelegantnije ženske šešire po najnovijom pariskoj modi  – od slame sa velikim obodima, ukrašeni svilenim trakama ili velikim cvetovima, ili male toke od svile ili slame.

Pred Vrbicu, velik dečji praznik, kada su se deca „ponavljala“ od glave do pete, izlozi su bili puni dečjih šeširića od bele slame, ukrašenih „pišlom“, crvenim trešnjama ili buketićima cveća. Mode salon „Margarita“ Milutina Milutinovića nudio „je veliki izbor šešira najnovijih modela „fazone – pariskih i bečkih šešira, kao i dečje šešire za „Vrbicu“.

Slamni šeširi nosili su se od ranog proleća pa sve do avgusta. A tada, iako su letnje vrućine bile u punom jeku, u izlozima i na glavama Leskovčanki bili su šeširi od filca – poslednja pariski modeli.

Evropsku modu u Leskovcu su donosili trgovci na povratku sa svojih poslovnih putovanja, đaci i studenti školovani u jugoslovenskoj prestonici ili u nekom od gradova zapadne i srednje Evrope. Stranice modnih revijalnih časopisa, kao što su bili „Žena i svet“ i „Ilustrovane novine“ donosile su nove modne trendove. Promene u odevanju moguće je lako pratiti iz leskovačkih fotografskih ateljea: očevi obučeni po turskoj modi, a sinovi po evropskoj.

Običan svet, to jest većina, nije kupovala novu odeću i obuću svaki čas. Garderoba se obnavljala obično u proleće, odnosno za Uskrs,  u jesen, kada su se nabavljali zimski  kaputi, zimska odeća, kaljače i gumene čizme za sneg.

U periodu od 1919. do 1928. godine zadržala se starinska nošnja, posebno čakšire sa rkmačama, samo među sitnijim trgovcima i zanatlijama i najstarijim čaršlijama, ali je i od njih bila napuštena.

Starije bogate žene, „gazdarice“, su zadržale staru gradsku nošnju. U svečanim prilikama one su se pojavljivale u dugim tamnim suknjama i bluzama, obučene u libade  od svile ili pliša crne ili ljubičaste boje sa bundicom (džube) oivičenim lisičjim krznom, sa dijamandskim granama (broševima) tepelucima od dukata ili bisera, okruženim upletenim kikama kose.

Šeširi Margarete Dimitrijević-Damić

Leskovačke dame, koje su se takmičile u eleganciji šile su u čuvenim salonima. Najpoznatiji po ukusu i eleganciji, a naravno, i po cenama, bili  saloni: „Mode salon DIČE“, Modni salon „Pekić“ i krojački salon Živadina Spirića u Ulici Kralja Petra,  salon Rade Beograđanke, koja je imala  salon u ulici pored reke i mode salon šešira „Margarita“ u palati Laze Jovanovića  Milutina i Margarite Dimitrijević-Damić.

U reklamama u leskovačkoj periodici preporuka krojača i trgovaca jesu engleski štofovi, a za žensku modu se obavezno potencira da je po poslednjim pariskim modelima.

Modni salon „Margarita“ je reklamirao ženske šešire koji su kreirani po modelima koje na platnu nose filmske zvezde, glavna klijentela su bile žene industrijalaca, advokata, trgovaca, lekara. Saloni ističu da pre uzimanja mere mušterija može na miru da pregleda razne strane modne magazine  i odluči se za model. Za muškarce se šiju žaketi, smokinzi i frakovi, a za žene toalete, kostimi i mantili.

U novim cipelama za Uskrs

Za praznike je svako dete dobijalo novo odelo i zvonce na pantljici oko vrata. U povorci dva po dva, redom su razredi do crkve, gde su svi dobijli grančice vrbe.

„Čitavu ceremoniju pratio je zvuk zvonceta koje svaki od nas nosio okačeno na trobojnoj traci oko vrata. Mekani zvuci zvončića širili su se od crkvenog dvorišta po gradu. Čitav ritual priprema za praznik činio ga je uzbudjujućim i radosnim. Kod nas dece to je znacilo: novo odelo i cipele.“, sećao se Branko Mladenović, učitelja u penziji, a zabeležemo je u Narodnom muzeju u Leskovcu

Umesto pariske, kinesko-turske kopije

Pariz, London i Rim, i danas prestonice evropske mode, podjednako su daleko običnom svetu kao i pre skoro 100 godina, ali kopije brendova mogu su kupiti na svakom koraku, po cenama za svačiji džep. Druga strane medalje je što su oni uglavnom serijski sašiveni od veštačkih materijala, s kvalitetom trajanja za jednu sezonu. A šeširi kao ukrasi su davno izašli iz mode.

Ipak, Leskovčanke su i danas lepe, moderne i elegentne. Da li je to nasleđe od predaka, ili samo „moda“ malih sredina, procenite sami. Izvesno je, međutim, da u toj poplavi unformisanog kinesko-turskog i pomalo brendiranog oblačenja, polako izranjaju iz zaborava – šnajderke i šnajderi, kod kojih se može sašiti unikatni odevni predmet, pa i oni po poslednjoj pariskoj modi.

Samo nema više modistkinja i njihovoh salona. A ko zna, možda će se pojaviti i neka nova Margita Damić.

Milica Ivanović

FOTO Arhiv Narodni muzej Leskovac