Prešla sam danas onih svojih šest stotina metara – od redakcije do mesta događaja i nazad – i to je razdaljina koja u gradu ume da bude ceo roman. Ne po kilometraži, nego po licima. Samo što ja, priznajem, retko poslednjih godina gledam lica ljudi pored kojih prolazim. Ne zato što sam bolja od toga, nego baš zato što sam lošija: u žurbi, u glavi, u rasporedima, u telefonu, u sopstvenom vremenu koje se ponaša kao da je jedino važno.

A danas – danas me je lice dočekalo odmah na izlazu.

Jedna žena. Znam je godinama samo po viđenju, onim gradskim poznanstvom bez imena: prepoznaš je, znaš joj hod, znaš joj siluetu. Uvek komotno elegantna, uvek sa nekom vrstom pančoa. Izgleda da ih voli. Nisam je srela najmanje deset godina, možda i više.
Prvo mi je pažnju privukao pančo, a onda njeno lice. Za tih deset godina dobila je bore, duboke, koje joj stoje. Kosa joj je sada ofarbana u jaku, gotovo prkosnu boju. Odudara od bele kože. Ali lice – ozareno. Na krajevima usana jedva nazireš osmeh, kao da stoji u rezervi. Izraz isti kao nekad: miran, u svom. “Stari lepo”, pomislim, i taj zaključak mi dođe kao neka sitna radost, neočekivana i bez razloga.

Nekoliko koraka dalje, ispred mene, svađa se par u tridesetim. Glasno, rukama, telom. Ne razumem jezik. Prolazim brzo, i kako se udaljavam, glas žene se pojačava, ali boja glasa joj je duga, topla, prijatna. Pa se u meni automatski upali onaj gradski strah: okrenem se, da proverim hoće li je on udariti.

Ne. Nije.

Zagrlio je i privukao uz svoje telo, kao da joj skida sa ramena taj bes. Ja se sklanjam da prođu, a deset metara dalje vidim kako je ljubi u obraz, kratko, stidljivo, kao da se izvinjava bez reči. I pomislim: koliko puta mi pogrešno čitamo tuđe prizore, jer ih gledamo na brzinu, kroz sopstvene teme i strahove.

Na stepenicama kod bankomata silazi mladić. Nema više od dvadeset, procenjujem. U rukama novčanik, kartica i petsto dinara – taj novac koji je u gradu nekad “ništa”, a nekad “sve”. Bes na licu, pa psovka, pa opet bes. Crven, napet, gleda u daljinu kao da pogledom traži nekog ko mu je nešto uzeo. “Sigurno je uzeo poslednji dinar sa računa”, pomislim, i tu mi se prepoznatljivo javi ona čudna ljudska navika da dopišeš tuđem licu priču, jer ti je lakše da razumeš grimasu kad je pretvoriš u zaplet.

Idem dalje trotoarom. U susret mi dolaze otac i klinac, dvanaest-trinaest godina. Otac u rukama drži beščujni motor – onaj moderni, tihi, što ti uliva i sigurnost i jezu u isto vreme. Nagnut je na jednu stranu, nosi ga stegnuto, preko volje. Klinac jedva uspeva da drži korak. Gledam im lica: ljuta. “Sigurno je bilo rasprave”, pomislim. I nekako se naježim na onu novu vrstu roditeljskog autoriteta: da detetu u ruke daš vozilo bez buke, brzo, “moderno”, pa se onda uveravaš da je to normalno jer svi tako rade. Glupost modernog doba često dođe u pakovanju koje liči na napredak.

Prolazim kroz park. Tiho je. Sunce greje, ali hladno. Čini mi se da preskače moj grad. Dodirne ga samo reda radi. Na klupi dvoje mladih u jaknama. Ljube se kao da ništa drugo ne postoji, a jakne im šuškaju na svakom pokretu. Nasmešim se. “Ako. Bolje ljubav nego tužna lica”, pomislim, i shvatim da sam već duboko u ovom eksperimentu: hodam i čitam svet kao novine, naslov po naslov, samo bez papira.

Skoro pređoh ulicu – i naletim na školskog druga.

“Zdravo”, kažem.

On me gleda belo. Ne ono belo “iznenađen sam”, nego belo “ne znam ko si, ali znam da me nešto boli”. Posle par sekundi odgovara zbunjeno: “Zdravo.” Vidim da me nije prepoznao. U rukama drži neke papire. Izoštrim pogled: na prvoj strani pečat Osnovnog suda. Ispod, krupnim slovima: “Obrazloženje”.

Presuda.

Loša za njega, pomislim, i odmah mi bude krivo što sam uopšte pomislila “loša” kao kategoriju, a ne “teška” kao teret. Zato mu je lice belo kao kreč. U tom belilu nema mesta za prošlost, ni za školske klupe, ni za imena. Samo za rečenice koje je neko napisao o njemu, bez njega.

Ulazim u banku. Gužva. Od vrata spazim iza monitora plavu ženu. Znam je dvadeset godina. Gledam je u lice, frizuru, prste. “Ti se ne menjaš. Daj mi recept za mladost”, kažem šaleći se, ali znam da ona uvek ima isti osmeh: uvek ljubazna, i to ne ona službenička, izveštačena ljubaznost. Ona se smeje od srca. Kao da radi sa ljudima, a ne sa brojevima.
“Ova je žena srećna”, pomislim i stanem u red. I opet mi bude zanimljivo kako se sreća, kad je stvarna, vidi na licu kao svetlo koje ne gasi ni neon.

Napolju, u povratku, srećem decu iz predškolske ustanove. Idu u koloni po troje. Smeh im se meša sa pesmom, a njihovi gestovi me svaki put iznova nasmeju: kao mali odrasli. Vaspitačica, međutim, nije odrasla na isti način. Njeno lice je zabrinuto, stegnuto, stalno u kontroli.

“Pazi, Stefane, ne izlazi iz reda!”, viče.

Ne vidim Stefana. “Sigurno je nije ni čuo”, pomislim, i osetim oko srca nešto toplo i lepo. Čujem ih i kada sam ih izgubila iz vida, kao da grad nakratko dobije normalan zvuk. Možda je moje lice tog momenta imalo osmeh. Ne sećam se. Nisam se videla. Samo sam osetila.

Savijam glavu i ubrzavam korak. I dok se vraćam na svoju tačku – redakcija, posao, obaveze, u meni ostaje jedna jednostavna misao koja nije ni mudra ni nova, ali je danas bila vidljiva:

Zaboravili smo da se gledamo.

A lice… na licu se vidi skoro sve. Ne u smislu da možeš pouzdano da “čitaš” čoveka kao knjigu, nego u smislu da ti lice kaže: ovde neko nosi teret, ovde neko nosi radost, ovde neko nosi naviku da se ne raspadne pred svetom. I oči – oči su ponekad jedino mesto na čoveku koje još nije istrenirano da laže.

Šest stotina metara, a kao da sam prešla ceo grad. Ne zbog udaljenosti, nego zbog toga što sam danas, iz nekog razloga, usporila pogled. I shvatila da se grad ne meri zgradama, nego susretima koji te okrznu, pa te puste dalje – malo promenjenu, iako to niko ne primeti.