Istina o Veri Pešić, ženi čija biografija i danas izmiče konačnom tumačenju, počela je i završila se u Sijarinskoj Banji. U život koji je trajao svega dvadeset pet godina utkana je gotovo sva istorijska zbivanja kroz koja je prošao Balkan u prvoj polovini dvadesetog veka. Rat, ideologije, tajne službe, izdaje, ljubavne veze i jedna žena koja je ostala između svih strana.

Nestvarna lepotica, višestruki obaveštajni igrač, ličnost koju ni film ni fikcija ne mogu do kraja da obuhvate. O Veri Pešić se decenijama ćutalo. Možda zato što je znala je previše, pripadala svima i nikome, a možda samo zato što se posle rata nije se uklapala ni u jedan pobednički narativ. I dan danas ona je istovremeno mit, legenda i pitanje bez tačnog odgovora.

Rođena je 1919. godine u kući koja i danas postoji u Sijarinskoj Banji. Dvadeset pet godina kasnije, kod autobuske stanice u ovom mestu, Vera je zajedno sa majkom Anđom streljana. Pretpostavlja se da počivaju u porodičnoj grobnici na banjskom groblju, ali u toj grobnici njihovih imena nema. Rat ne ostavlja prostora za sećanje.

This slideshow requires JavaScript.

Direktnih potomaka Vera Pešić nema. Njena porodična kuća je, međutim, sačuvana. Postoje planovi da se u njoj uredi mala muzejska postavka i da postane deo turističke ponude ovog kraja. Kuća pitanja, a ne odgovora.

Život između špijunaže i fatalne reputacije

Vera je odrastala u Sijarinskoj Banji i u Leskovcu, gde je završila gimnaziju. Udali su je šesnaest godina za leskovačkog službenika ali se ubrzo razvela. Uz pomoć rođaka i oficira Kontraobaveštajne službe, majora Radovića 1939. godine odlazi za Beograd i polako ulazi u svet tajnih poslova, formalno kao novinarka. Postoje priče koje se prenose s kolena na koleno da je svaku cenu želela je da radi za obaveštajnu službu. Kada su je odbili kao „nepodobnu“, previše tvrdoglavu i nedisciplinovanu, pronašla je put preko Britanaca.

Ubrzo se našla u mreži u kojoj su se preplitale jugoslovenska, britanska, nemačka i partizanska interesna sfera. Nije bila ideolog. Bila je igrač. Sarađivala je sa Nemcima, održavala veze sa partizanima, imala zaštitu u administraciji predsednika Vlade Milana Nedića ali i kontakte sa Englezima. Za jedne je bila nemački agent, za druge komunistički doušnik, za treće samo opasna žena koju treba ukloniti.

Jedan od ključnih ljudi u njenom životu bio je Karl Kraus, SS oficir i obaveštajac Gestapoa, sa kojim je imala i profesionalnu i emotivnu vezu. Njihova priča bila je pod stalnim nadzorom, hapšenjima, intervencijama s „višeg mesta“. Vera je preživljavala zahvaljujući znanju, lepoti, intuiciji  i činjenici da je svima bila potrebna.

„Bila je prelepa, to je prvo što svi kažu“

U Sijarinskoj Banji, Vera Pešić nije televizijski lik. Ona je sećanje koje se prenosi tiho, od kuće do kuće.

„Porodična grobnica nalazi se na groblju u Sijarinskoj Banji“, priča nam u Verinoj kući Dragan Denić iz Turističke organizacije Medveđa, meštanin Banje, kome su oni koji su Veru poznavali i živeli u njeno vreme prenosili sećanja.

„Bila je prelepa, to je prvo što mi svi kažu o njoj“, prenosi on rečenicu koja se decenijama ponavlja.

Porodična kuća je očuvana i u planu je da u jednoj sobi bude postavljena stalna izložba posvećena Veri Pešić, kao deo kulturno-istorijske ponude Sijarinske Banje. Ne kao presuda, već kao svedočanstvo.

„Ali bila je i pametna. Ta tema je dugo bila zabranjena. U vreme komunizma nije smelo da se govori ni o njoj, ni o toj porodici“.

Denić podseća da se ključna mesta Verinog života danas mogu obići ali da su u televizijskoj seriji potpuno ignorisana.

„Niko nije došao od reditelja u njenu kuću kada se snimala serija, a čak je i streljana ovde u Banji i porodična grobnica se ovde nalazi“, dodaje Denić, ukazujući na paradoks da je televizijska priča zaobišla mesta koja danas najviše svedoče o stvarnom životu Vere Pešić.

Porodična priča pre mita

Vera Pešić bila je ćerka Milana Pešića, sreskog načelnika, koji je zbog narušenog zdravlja dolazio na lečenje u Sijarinsku Banju.

„Banja mu je jako prijala pa joj se stalno vraćap“, kaže nam Denić.

Milan Pešić je sahranjen u Sijarinskoj Banji 1936. godine.

U Banji je upoznao Anđeliju Radović, rođenu u ovom mestu, iz porodice Radović jedne od prvih koje su naselile ovaj kraj. Iako znatno stariji od nje, zaljubio se u Anđeliju i kao letnjikovac sagradio kuću u kojoj se i danas nalazimo, kako ne bi plaćao smeštaj prilikom boravaka u Banji. Venčali su se pre Balkanskih ratova.

Posle Prvog svetskog rata, iz kog se Milan Pešić vratio 1918. godine, porodica je živela u Leskovcu, dok im je Sijarinska Banja ostala mesto odmora. Vera je rođena 1919.godine.

„Tema o toj porodici bila je tabu u vreme komunizma“, naglaša Denić.

„Za neke su bili junaci i narodni heroji, za druge izdajnici. Naročito Vera. Mislim da je i danas zvanično ratni zločinac, pa ništa nisu mogli da vrate u restituciju. A potomaka nema, nema ko da nasledi“.

Ponavlja da je bila je i lepa i pametna, ali i fatalna.

„Znala je da koristi lepotu da izvuče informacije“.

Serija i ono što je ostalo van kadra

Televizijska serija o Veri Pešić predstavljena je kao špijunski triler sa elementima melodrame, ispričan iz ženske perspektive. Autori su se fokusirali na psihološku dramu, patrijarhalni kontekst i intimne odnose, stvarajući lik žene koja zavodi, manipuliše i nadigrava muškarce.

Ali ta Vera je pre svega televizijska.

Serija se svesno oslanja na fikciju, simboliku i nedokazane pretpostavke, uključujući motive koji u istorijskim izvorima ostaju nejasni ili nepotvrđeni. Umesto prostora stvarnosti, birani su univerzalni ambijenti. Umesto Sijarinske Banje dekor.

This slideshow requires JavaScript.

„Jedina stvar koja je u seriji tačna jeste da je tog čoveka Karla Krausa 1939. spasila, hteli su da mu nameste ubistvo“, rekao je Denić.

„Imala je mnogo afera, ali njega je volela ili je bar imala velika očekivanja. Treći rajh je bio u usponu i verovala je da će joj se revanširati jer je imao ogromno poverenje u nju“.

Dragan Denić iz Turističke organizacije Medveđa kaže da među brojnim pričama koje su se decenijama prenosile u Sijarinskoj Banji postoji i ona koja se tiče Verinih navodnih susreta sa samim vrhom Trećeg rajha. „Jedan detalj koji nikada nije dokazan, ali se ovde često pominje, jeste priča da je Vera, sa svojim nemačkim zaštitnikom, putovala u Sofiju u vreme kada je Hitler boravio tamo i da je tom prilikom lično upoznala Adolfa Hitlera“, rekao je Denić.

On dodaje da sama činjenica da se takva priča uopšte pojavila govori o tome kako su je savremenici doživljavali.

„Da li je to zaista bilo tako, danas niko sa sigurnošću ne može da potvrdi. Ali i sama mogućnost da se jedno ime iz male banje na jugu Srbije dovodi u vezu sa najmoćnijim čovekom tog vremena govori koliko je Vera Pešić bila vredna nemačkoj obaveštajnoj službi. Takvi kontakti nisu bili mogući za bilo koga — morali ste da budete od posebnog značaja“, istakao je Denić.

Rodna kuća, porodična grobnica, mesto streljanja, nijedno od tih autentičnih mesta nije poslužilo kao scena. A upravo su ona danas jedini opipljivi tragovi njenog života.

Zbog toga je važno napraviti razliku između Vere Pešić kao televizijskog lika i Vere Pešić kao istorijske ličnosti. Prva je proizvod dramaturgije i savremenih narativa. Druga ostaje nedorečena, kontradiktorna i bez konačnog suda.

Možda je upravo u toj neuhvatljivosti njena prava istina.

Jer Vera Pešić, bez obzira na sve priče, i dalje ostaje misterija.

Zarobljavanje i oslobađanje

Jedan od najdramatičnijih događaja zbio se 1943. godine, kada su Veru zarobili četnici na Maćedonačkom mostu.

„Četnici su tada uzeli ovu kuću i u podrumu zatvarali one koje su ispitivali“, kaže Denić.

„Vojvoda Đujić ju je zatvorio u podrum i ispitivao celu noć. Trebalo je da bude streljana ujutru“.

Ovaj događaj opisan je u knjizi Aleksandra Markovića Tularski vojvoda.

„Ujutru je izašla, a četnici koji su stajali ispred kuće morali su da joj salutiraju. Đujić ju je oslobodio svih optužbi. Najverovatnije mu je davala izuzetno važne informacije, to nisu ljudi koji su tako lako padali na ljubav“.

Streljanje bez presude

Ipak, samo godinu dana kasnije, Vera Pešić nije imala ko da je zaštiti.

„Koliko ja znam, nije ubijena zato što je previše znala, već je kapetan Kraljeve garde Ilija Buvski to uradio brzopleto“, priseča se Denić priča koja je čuo od živih svedoka.

„Uhapsio je Veru i majku ovde u kući, izveo ih ispod jedne kruške, tamo gde je danas autobuska stanica, i obe streljao“.

Očevidac, pokojni Miloš Savić rođen 1922. godine, svedočio je da je Vera samo zamolila da joj ne puca u lice „da ostane lepa“.

Prema drugom svedočenju, koje je Denić čuo od Vlastimira Mihajlovića, njegova majka Leposava pričala je da su tela ceo dan isparavala od vrućine i da niko nije smeo da ih pokupi.

„Ne zna se ko ih je sahranio. Pretpostavlja se da su u porodičnoj grobnici, ali rat je bio takav da niko nije smeo ni spomenik da podigne“.

Postoje priče da su i četnicima i partizanima njene informacije bile dragocene, da nikome nije odgovarala njena smrt. Ali rat ne ostavlja prostora za logiku.

Između serije i stvarnosti

Televizijska serija o Veri Pešić predstavlja je kao špijunsku heroinu, ali je često svodi na lik fatalne žene, gotovo promiskuitetne, dok su stvarni konteksti njenog delovanja pojednostavljeni ili zanemareni.

Serija nije snimana u Sijarinskoj Banji, niti su autori posetili kuću u kojoj je rođena, grobnicu u kojoj je verovatno sahranjena, niti mesto na kojem je streljana.

Imala je dvadeset pet godina.

Vera Pešić nije bila ni samo zavodnica, ni puka žrtva, ni jednostavna špijunka. U vremenima bez dronova, satelita i digitalnih mreža, informacije su se prenosile ljudima, njihovim licima, telima, poverenjem. Takvi životi nisu crno-beli.

„Bez takvih nije bilo špijunaže, nije bilo dronova, moralo se ući u te redove. Moralo se boriti za goli život“, zaključuje Denić.

Možda je najveći problem u tome što nas istoriju uče pogrešno, dodaje.

O Veri Pešić mlađe generacije gotovo da ništa ne znaju. Između mita i tišine, ostala je Sijarinska Banja mesto koje pamti ono što kamera nije snimila.

Jedno je sigurno. Vera je ličnost kroz čiji se život može sagledati dubina istorijskog previranja, za jedne patriota, za druge izdajnik.

A Vera Pešić, bez obzira na sve priče, ostaje ono što je oduvek bila – svoja. Ne patriotkinja, ne izdajnik, ne ikona, ne grešnica. Već žena u vremenu u kojem se bez takvih ljudi nije moglo.

Možda je upravo zato Vera Pešić i danas misterija.

I možda je najpoštenije da tako i ostane.