Ne verujem u osvetu bilo koje vrste. Ako se neko neadekvatno ponaša prema meni ili ljudima koje poznajem, ja se sklanjam. Sklanjam se od ljudi kojima ne verujem. Učinim da ne postoje. Tako ih polako zaboravljam. A zaboraviti nekog, izbrisati, izbrisati mu lice iz svojih očiju, utihnuti mu glas, pretvoriti ga u senku, dovoljna je osveta. Više od toga ne može i ne treba.

Nedavno je iz štampe izašla druga po redu zbirka priča Nataše Dimitrijević iz Leskovca pod naslovom „Kasno je za mnoge ali ne i za nas“, a sam naslov upućuje da ova angažovana spisateljica nije, kao mngi iz njene generacije, izgubila nadu i da ostaje tu u ovim sumornim i „vunenim“ vremenima da se bori svojim stavom i olovkom, kako to i inače pisci čine.

Pred čitaocima je 50 priča, različitih tematika, od najintimnijih misli i osećanja, prožetim lirikom, društvenog života, do ekonomskih pitanja, u čemu je kao doktor ekonomskih nauka – briljantna, preko priča uokvirenih i uslovljenih politikom i politikanstvom.

Dozvolila nam je, koliko je samo ona htela, da kroz kratke jezgrovite forme, zavirimo u njen unutrašnji svet, svet poslovne žene, majke, domaćice, supruge, prijateljice, a da onaj spoljni posmtramo kroz njenu prizmu i njeno mišljenje, suptilno i sugestivno usvajamo kao svoje.

„Sloboda govora jeste jedno od neprikosnovenih prava čoveka da kaže ili napiše upravo ono šta želi. I kako želi. Ali sloboda ne treba i ne sme bude ružna i blatnjava kakvim je današnji svet čini“, piše u priči “Ćutanje“, a poentu u „Dimenzioniranje sujete“ saznaćete tek pošto vas uvede u delić priče iz njenih studentskih dana u Nišu.

„Ipak, tuga me danas pronašla nije…“.

Jednostavna rečenica nad kojom se zamislite u priči „Nova godina“, vreme kada svi budemo stariji godinu dana i kada posle zdravice iza ponoći osetimo blagu nostalgiju. „Polako koračam ka nečemu novom koje me u isto vreme raduje i plaši“, iskrena je i realna.

Nataša je gradsko dete i kao mnogima od nas centar Leskovca jeste uzani prostor od nekoliko kafića, o kojima piše, ali i o samoći u mnoštvu, dok posmatra ljude. Piše i o ćutanju i strahu u trulom sistemu.

„Ne smete da zaškripite u dobro podmazanom sistemu koji je jadan, truo i pohlepan. Ne smete ni da pomislite da može drugačije jer su vas ubedili da je život patnja. Borba“, obraća se čitaocma u kojima osećate nenapisani poziv na bunt, ali i kritiku.

Za jedno štivo kažu da je dobro kada ga čitalac razume i pomisli da je pisac rekao baš ono što je on hteo da kaže ili napiše, ili da bi i on mogao baš tako. No, to je privid. Da bi se došlo do toga, prolazi se kroz faze učenja i duhovnog obogaćivanja sebe, a ne treba zanemarti i talenat s kojim se rodite, čega kod mlade Leskovčanke ima napretek, mlade po godinima, a s mirom u duši kao kod osoba poznih godina, što je teško postići u njenim.

Pisac ove knjige ima i priče u trećem licu, veoma dobre. Da li je to samo vežba za roman, što je kod pisaca logičan sled, ostaje da se vidi. Ono što je izvesno, Nataša piše brzo i, čini se lako, jer njene reči ne izlaze ispod nakovnja, nego direktno iz srca.

Nataša Dimitrijević, s ponosom ističemo, je već duže vreme kolumnista našeg portala Jugmedia i ona nije jedini pisac koji rado iznosi svoje stavove kroz priče kao u knjizi „Kasno je za mnoge ali ne i za nas“.