Dok se u mnogim sredinama o rodnoj ravnopravnosti govori više nego što se ona vidi, u Vladičinom Hanu praksa često ide ispred fraza. Žene vode javne ustanove i preduzeća, učestvuju u donošenju odluka i imaju važne uloge u Skupštini opštine. Zbog toga se može reći da se, barem na nivou zastupljenosti u rukovođenju, Han ne suočava sa “klasičnim” oblicima kršenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Slavica Pešić je direktorka Predškolske ustanove “Pčelica” u Vladičinom Hanu, gde radi već 25 godina. Na funkciju je, kako kaže, došla najpre kao vršilac dužnosti u junu 2023. godine, a rešenje o postavljenju dobila je 20. decembra, na svoj rođendan.

Ipak, tu titulu ne nosi “na reveru”.

Direktorka koja više voli mesto vaspitača

“Ne osećam se kao neko ko treba da bude posebno važan, već kao neko među prvima. I dalje se osećam kao vaspitač. Čak i kada me neko pozove, ja se nikada ne predstavim kao direktor”, kaže Pešićeva.

Pre nego što je došla na rukovodeće mesto, prošla je različite sredine i odeljenja – i upravo tu vidi svoju prednost.

Radila je pet godina u Stublu, zatim pet u Suvoj Moravi, potom dve godine u vrtiću “Čarolija” u Vladičinom Hanu, a zatim u ustanovi u kojoj je provela još oko 12–13 godina.

Kaže da joj je, uprkos svemu, najlepše bilo na selu.

“Prelepo. Imala sam veoma lepu saradnju sa roditeljima. Neko bi pomislio da se na selu manje radi, ali nije tako – naprotiv. Tada su grupe bile pune, a saradnja sa roditeljima izuzetna. U Suvoj Moravi je posebno bilo izuzetno”, ističe ona.

PU “Pčelica” u Vladičinom Hanu danas obuhvata više objekata i veliki broj mališana.

U gradu postoje tri vrtićka punkta/odeljenja (u okviru OŠ “Sveti Sava”), a ukupno je sedam objekata. 
Prema podacima koje navodi direktorka, “Čarolija” je najveća (sa šest grupa), dok je u jednom objektu pet grupa, a ukupno ustanova broji 434 deteta.

“Povećali smo se poslednjih godina. Da je sreće da bude sve više i više”, kaže ona.

Pešićeva iskreno priznaje da nije znala u šta ulazi. “Nisam znala kakve me obaveze i odgovornosti čekaju. Bila sam vaspitačica i nisam obraćala pažnju na ono što radi direktor”.

Na mesto direktora predložila ju je prethodna direktorka, a potom ju je pozvao predsednik opštine iGoran Mladenović i pitao da li želi da se prihvati posla.

“Pristala sam, ne znajući šta me sve čeka. Srećom, kolektiv je sjajan. Zahvaljujući koleginicama, stručnim saradnicima i sekretaru, a posebno psihologu Tatjani Stošić koja je uvek bila tu, mislim da uspešno radim – ali izazov je veliki.”

Na pitanje koje osobine su presudne da bi direktor uspešno vodio vrtić, odgovara bez dileme: “Prvo treba da bude odgovoran. Roditelji nam ostavljaju ono što im je najmilije. Mi moramo da brinemo o bezbednosti. Potrebna je empatija, timski duh, uvažavanje prema svima – a posebno prema roditeljima.”

Posao nosim kući

Privatno, kaže, nema “ima veliku logistiku” – ali priznaje da posao često preliva preko radnog vremena. Suprug mi je najveća podrška. Često skuva i ručak i divno je kada dođm kući i kada zateknem postavljeni sto“.

“Suprug i ja smo sami. Sin je u Makedoniji, oženjen je ima jedno dete, ćerka je u komšiluku – njeno dvoje deca su u vrtiću. Ja ih dovozim i vraćam. Oni su tu, ali često žele kod mene, pa ulepšaju dan svojim vragolijama”.

Ipak, rutina je takva da se obaveze ne završavaju u ustanovi: “Posao vrlo često nosim kući i završavam ono što ne stignem ovde. To je svakodnevno.”

Dodaje da je lakše voditi ustanovu kada su deca odrasla i kada su roditeljske obaveze rasterećenije.

“Slažem se. To su godine kada imate iza sebe mnogo iskustva i kada ste rasterećeni od svakodnevnih malih briga. Sada ste više u ulozi da pomognete.”

Govoreći o tome zašto je malo žena na pojedinim funkcijama, kaže da je problem ponekad i u samim ženama.

“Možda im nedostaje samopouzdanja.”

Ali naglašava da je u “Pčelici” tradicija drugačija: ustanova je osnovana 1978. godine, prvi direktor bio je muškarac – Dragoljub Cvetković, nastavnik srpskog jezika – a posle njega su, kaže, direktorke bile žene.

Podseća i da je zabavište postojalo i ranije, pri školama, još od šezdesetih godina.

Težak pu do zaposlenja u vrtiću

Pešićeva ne krije da do posla nije došla lako. Rođena je u selu Dubnica, pet kilometara od Vranja. Kaže da posla nije bilo ni u Vranju ni u Hanu.

“Nemam vezu”, kaže kroz osmeh. “Sama sam morala da se snalazim i da budem istrajna.”

Radila je deset godina u trgovini u Hanu kao kasirka, a otac ju je zaposlio u prodavnici kada se udala. U međuvremenu se školovala i doškolovala: Završila je ekonomsku školu, zatim Višu pedagošku (smer vaspitač). Dok je radila u prodavnici, završila je i Fakultet za razrednu nastavu, a Specijalističke studije završila je 2020., a potom (prema beleškama) i još jedan nivo studija/sertifikacije 2021. godine.

Kaže da je dugo bila “previše kvalifikovana” sa dva fakultea – za jedno radno mesto, a bez “veze” za drugo: “Dođem kod Dragoljuba, pa kažu – prekvalifikovana. Slali su me jedni u školu, jedni u vrtić, a ja sa dve diplome ne mogu da nađem posao.”

Kao direktora koji ju je zaposlio pominje Trajka Nedanovića.

“Tek posle izvesnog vremena mi je rekao: ‘Da sam znao koliko si vredna i stručna, ranije bih te zaposlio.’ Ja nisam nametljiva”.

U istom dahu dodaje i lični podatak koji oslikava širu sliku tržišta rada:b“Evo i moja ćerka je nezaposlena – završila je Visoku strukovnu školu za dizajn u Beogradu”.

Vašarska ljubav i porodična drama

Sa suprugom se upoznala na vašaru u Vladičinom Hanu – “vašarska ljubav”, kaže. Drugarica sa akademije ju je pozvala, a posle godinu dana su se venčali. Prvo su dobili sina, zatim ćerku.

“Bilo je lepo do onog trenutka kada mi se sin razboleo. Bilo je vrlo teško, ali uz podršku kolektiva sve je bilo lakše. Hvala Bogu i na sreći – evo, sada je zdav o ima i dete.”

U tom delu razgovora govori i o razumevanju prema roditeljima u tragedijama:

“Ne daj Bože nikome. Veoma je nezgodno i za roditelje i za nas. Strašna tragedija, veoma bolno”. Napominje da se konkretan događaj o kome govori desio u periodu kada ona nije bila direktorka, a da majka deteta “više ne radi”.

Na pitanje da li treba imati ambiciju, Pešićeva kaže da ambiciju nije imala – ali je prihvatila posao, a zatim gradila atmosferu u kojoj se kolektiv razvija.

“Morate najpre da napravite dobro okruženje. To se postiže iskrenim odnosom, poverenjem, i pružanjem mogućnosti vaspitačima da se dodatno obrazuju.”

Navodi i konkretne korake:

“Mi, na primer, nismo bili u Udruženju vaspitača, pa smo se učlanili. Sada idemo na sve stručne skupove, otvorili smo se. Vaspitači treba da stiču nova znanja i da ih prezentuju u praksi – i oni to već rade”.

I sama se ohrabrila da napiše stručni rad i predstavi ga: “Prvi put sam se osmela da napišem stručni rad i prezentujem ga 2013. godine u Vrnjačkoj Banji, na Susretima vaspitača: ‘Šta sve postići može kada se roditelji, deca i vaspitač slože’”.

Dodaje i detalj o koleginici pred penzijom: “Kada sam došla, insistirala sam da koleginica pred penzijom ode (na skup) jer je imala veoma dobar rad, i tako se desilo.”

Šta će biti sa mladim vaspitačima?

Kaže da svake godine imaju poneki stručni rad, do sada ukupno pet, što, kako ocenjuje, osnažuje kolektiv:

“To donosi nova iskustva i znanja, stiče se samopouzdanje. Vaspitači moraju da se stručno usavršavaju i u ustanovi i van ustanove, i mi to činimo. Otvoreni smo i spremni i za rad i za pozitivnu kritiku.”

Na pitanje koliko je nezaposlenih vaspitača u Vladičinom Hanu, kaže da ne zna tačan broj, ali primećuje trend:

“Mislim da nema mnogo, ali biće ih, jer vidim da deca dolaze na praksu – veliki broj. Pitam se gde će da se zaposle. Ovde dve koleginice idu u penziju, posle idem ja, a ostale su sve mlađe koleginice”.

Slavica je tiha i blaga žena, uvk sa osmehom na licu. Dobar domaćin, koju je brinulo što odbijamo sve ponude osim čaše vode. Ispraća nas do ulice i objašnjava put gde dalje nameravmo da ide. Iako je do penzije čaka još dve godine, ona izgleda mlado – i likom i duhom.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vladičin Han. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.