Vinograd star više od jednog veka Slavoljuba Ljubića, iz Gornjeg Neradovca kod Vranja, tokom svog postojanja gazile su mnoge tuđinske noge, šibala studen i vetrovi, ali on je uprkos tome, poput gorostasnog diva, odoleo svim iskušenjima i ostao na istom mestu gde i danas prkosi zubu vremena. Iako ima već više od sto godina na vratu njegovi čokoti su i dalje snažni i puni roda. I list mu se zeleni kao u kakvom mladom vinogradu, što je još jedan dokaz da taj rod može da održi do berbe ukoliko ne bude neke iznenadne bolesti ili nevremena.

Njegovoj lepoti se i danas kad god poslom prođu pored njega, dive stanovnici ovog sela koji se sa nostalgijom sećaju vremena kada je svaki domaćin u ovom selu imao svoj vinograd, koji su sa posebnom pažnjom negovali, nadmećući se međusobno ko će u jesen da ubere najviše grožđa, od koga će da naprave najbolje vino.

I tada po ko zna koji put konstatuju da da su stare vinske sorte grožđa i danas bez premca zato što uspešno odolevaju klimatskim promenama. Posebno prepričavaju atmosferu uoči berbe grožđa kada su meštani prali i parili bačve za vino u svojim podrumima.

Unutrašnjost bačvi bi prala deca koju su roditelji kroz uzani otvor spuštali unutra. Za njih je to bio poseban doživljaj jer su imali priliku da vide koliko je bačva široka iznutra. Oni su podjednako sa roditeljima uživali i u berbi grožđa kada su jedino mogli da uberu i pojedu najlepše grozdove.

U ovakvim prilikama i komšije su se međusobno pomagale tako što bi jedne nedelje brali grožđe kod jednih, sledeće kod drugih i tako redom. Razmenjivali su i iskustva o proizvodnji grožđa i prepričavali kako i na koji način su im se osušile pojedine vrste.

Zbog toga su ljudi masovno u ovom kraju počeli da krče svoje vinograde.Toliko je to išlo brzo da su za veoma kratko vreme iskrčeni i najbolji vinogradi u ovom selu. Jedini koji nije hteo da poseče svoj vinograd bio je Slavoljubov otac Momčilo koji je na mestima gde se osušila vinova loza od najbližeg čokota polagao prut u zemlju i tako obnavljao svoj zasad.

Bio je i izvanredan krojač vinove loze i nikada nije forsirao zasađene biljke na prekomerno rađanje, što im je omogućilo da opstanu do današnjeg dana.

Posle smrti svoga oca Slavoljubu nije bilo teško da nastavi da neguje ovako dobro očuvan vinograd. I dok su neki mislili da će ga on zbog svojih obaveza napustiti ili ga prodati zainteresovanom kupcu za dobru cenu, on to nije uradio.

Naprotiv, nastavio je da ga obrađuje, pa čak i sam kroji čokote onako kako ga je otac učio. Tokom proizvodne sezone štito je vinograd od svih boljki koje bi ga zadesile.

“U vreme kada je moj otac brinuo o vinogradu sva zaštita protiv bolesti se svodila uglavnom na prskanje plavim kamenom, koje je bilo najefikasnije u borbi protiv plamenjače“, kaže Slavoljub.

Za razliku od svog oca on svoje stoletne čokote od plamenjače, grinje, buđi… isključivo štiti sredstvima koje dobije od poljoprivrednog stručnjaka  jedne poljoprivredne apoteke u Vranju. Vinograd prehranjuje i preko lista, a veštačkim đubrivom đubri svake proizvodne sezone.

Zahvaljujući ovakvoj nezi njegovi čokoti su gotovo uvek puni crvenkom, crnkom, belkom, otelom, jadrankom… sortama grožđa koje su njegovi preci nekada davno doneli odnekud i zasadili na mestu na kome se i sada nalaze.

Otuda u rodnim godinama zna da ubere i po tonu grožđa od koga na tradicionalan način napravi vino “kominjak” koje sa zadovoljstvom iznosi pred goste. Jedan deo obavezno i flašira, a od komina napravi sjajnu prepečenicu i mastiku za svoje potrebe.

Dugo se Slavoljub mučio sa pravljenjem mastike i kada je mislio da digne ruke od toga jedan prijatelj iz Republike Severne Makedonije mu je otkrio pravi recept i otada on pravi vrhunsku mastiku.

“ Karanfilić, anis, mentol bombone i med su osnovni sastojci dobre mastike. A kada se oni dobro sjedine sa rakijom onda dobijem pravu mastiku”, kaže Slavoljub koji od pre par godina u blizini svog stoletnog vinograda podiže još jedan u kome je zasadio najvnovije sorte grožđa od kojih namerava da pravi vino “kominjak” i dobru rakiju.