Povodom posete gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića, njegovog tima i novoizabranog predsednika Višeg suda Hilandaru, Grupa građana „Svi za jednog, jedan za sve“ dostavlja stav odbornice Marine Smiljković, koji u nastavku prenosimo u celosti.

Ko mi je kriv?

Lepo su mi ljudi, bliski vlasti, savetovali da se napredno učlanim i da me odmah postave za predsednika suda. A ja, budala, verujem u nezavisno sudstvo. Sada bi i mene pokazivali na slici, kao Čkalja svastiku u  „Kamiondžijama“ – „ovo je majka, ovo očuh, ovo je konj, a ovo ona,“ to jest ja.

Nasmejana i vesela u istom takvom društvu. Prvo bih bila miljenica Visokog saveta sudstva, tako što bi mi omogućili da menjam funkcije kao čarape. Čas sudija, čas tužilac, pa advokat, pa predsednik suda. Onda i miljenica prvog čoveka grada, sa kojim bih ćaskala u svom restoranu i koji bi mi „usput“ davao instrukcije kako da rešim neki „složen“ predmet. Zatim bih u društvu bivših i sadašnjih uticajnih ljudi, obilazila manastire i gradila crkve, nešto od narodnih para, a nešto od svojih koje sam „zaradila“ glupošću tog istog naroda. Poznati napredno-izlapeli slikar bi mi naslikao fresku sa mojim likom, pred kojom bi se ljudi krstili, ali ne zbog vere i poštovanja, već zbog čuđenja, da od onakvog retarda doguram do sveca.

Mada, sada ionako ništa nije sveto. Kada može patrijarh, kao „Božiji izaslanik“ da vozi aždaju od džipa, da živi u luksuznoj vili i da usput olajava sopstveni narod, koji stvarno tretira kao ovce u toru, što ne bih mogla i ja da „zažmurim“ na Ustav?

Ali, jedno me brine. Bog oprašta samo onima koji se pokaju, a kaju se isključivo oni koji imaju savest. MOGU LI DA BUDEM NA „OVAKVOJ“ FUNKCIJI, A DA IMAM SAVEST?