Bilo je to doba kada je skromnost bila vrlina, a poštenje prirodno stanje, ne luksuz. U tom vremenu, koje danas izgleda daleko i gotovo nestvarno, postojali su ljudi koji su nosili svoj teret uspravno, bez kuknjave i bez traženja.

Leskovac. Bilo je to vreme kada je jednopartijski sistem počeo da gubi dah, a mladi i školovani ljudi dobijali priliku da zamene stare partizanske kadrove. Pravila su bila stroga, ali prostor za nove ideje se pomaljao – još uvek neformalno, „na divlje“.

Konkursi za urednička mesta u tadašnjim velikim fabričkim listovima bili su prava mala pozornica društva u promeni. Na jednoj strani proveren kadar, na drugoj – ambiciozni mladi novinari, a u sredini komisija sastavljena od direktora preduzeća. Uspeh je zavisio od formalnih uslova, ali i od hrabrosti da se provocira sistem.

Jedan od najupečatljivijih primera bio je kada je kandidatkinja došla na razgovor u majici sa obeležjima tadašnjeg Srpskog pokreta obnove. Za jedne – otvorena provokacija, za druge – znak hrabrosti i samopouzdanja. Komisija se lomila, vagala, a onda je jedan od najstarijih direktora prekinuo raspravu:

„Ljudi, džaba gubimo vreme. Ona ispunjava uslove, a mladi moraju dobiti šansu“.

Tako je odlučeno. Ne samo na osnovu pravila, već i uz osećaj da dolazi novo vreme. Oni koji tada nisu prošli, otišli su bez pozdrava. Tek mnogo kasnije, kada su novine postale prepoznatljiv brend, stigla su i zakašnjela priznanja.