Nekada davno živela je jedna Sneža s tatka i maćehu u Sponce. Po ceo dan ona bi bila lepa i drugo ništa nije umela. Radila je jedno mesec dana za Oriflejm i ko promoterka za Alevu papriku, al sve što je zaradila brzo premanda i otrči kod tatka za pare.

Otac još beše stari kralj i katlaban koji se razvede od prvu ženu i dovede neku smrdlu iz Leskovac. Teška gadurija beše taj maćeha. Po ceo dan je sedela u svoju sobu i ogleđuvala se na ogledalo koje donese u miraz. Jedva ga je kralj z dva drugara namestio na zid posle svadbu. Ankeri je morao da tura.

S to ogledalo je maćeha po ceo dan lomotila. Priča ona, al priča i ogledalo. Maćehu je najviše zanimalo ko je najlepši u celo kraljevstvo. Ogledalo je uvek odgovaralo da je to ona, jer nije ’telo da se zanosi z budalu. Al jednom mu prekipe pa reče:

Sneža je najlepša, ti se zbabosala. Vidiš li se na koe ličiš? Orače čovek iz ruke da ti ne uzne.

Kad to ču, maćehu krenu da probada nešto u grudi i da vu svitke izlaziv na oči. Dovati neki Bromazepam što od bombardovanje čuva u kutiče, da se malo povrne.

Koe reče puška te utepala? – uzviknu maćeha – Oćeš li sad da te udarim od dzemlju?

Ako mož da me iskubeš iz zid – prkosno reče ogledalo.

Maćeha uvide da je ogledalo zašvajsovano kao da će bega negde, pa odustade od svoje namere. Poče da smišlja kako da ponovo postane najlepša. Vadi neke kreme iz šifonjer, kupova nove aljine u Koton, brisa se z Božen rukavicu ali ništa joj ne pomože.

U to vreme kraljevstvom je prolazio lovac s pušku na grbinu i kobasice u torbu. Ona mu reče da odvede Snežu duboko u šumu i da ga utepa, a ona će mu završi za dozvolu i lovački ispit što treba polaže.

Lovac je posluša pa povede Snežu kobagim u lov na zajci. Međutim, kad je trebao da je uradi ono što mu je maćeha naredila, dožale mu da troši municiju za koju je jedva zbrao pare, pa pusti Snežu.

Ne vr’ćaj se, najebasmo ga i ja i ti – odbrusi joj on dok je odlazio.

Poče ona da bega preko neku strnjiku, preko orano, neorano i stiže u Retkocer. Vide da je u pitanju neka pustelija kude živ čovek na ulicu nema, pa nastavi dalje.

Tako stiže do pred jednu kuću u Lece i stade na kapiju. Pažljivo pogleda nema li neko kuče u dvor koje bi gu icepilo. Kad se uverila da nema, dođe do ulazna vrata pa se razvika „Domaćine, domaćine“. Međutim, niko joj ne otvori.

Čula je priče da u Lece živiv dobrodušni ljudi koji samo protepaju onog kog zateknev u kuću. Odluči da uđe unutra. Drž za bravu al mojega, zaključano. Poče da se vrti oko kuću ko kuče oko kasapnicu. Sreća je ozari kad pored futer pronađe magični pajser koji, pored toga što cepi glavu otvara i vrata. Nategnu bravu, otpade cilindar i Sneža uđe u divnu prostoriju s omesen leb. Na astal beoše sedam tanjira, sedam kašike, sedam viljuške, jagnjetina, ćevapi, šopska, džinke, tegla s prošlogodišnji ajvar, banica, kiselo mleko i kominjak.

Dal je neka slava danas? Mladenci beoše, Đurđevdan prođe – misli se ona.

Prazan stomak prekinu tok misli i ona nabuta u usta sve što vu je došlo pod ruku. Kad se najede ode u drugi, neomalterisan deo kuće da prilegne.

Patuljci su se u to vreme vraćali iz treću smenu. Oni su svaki dan išli u rudnik Lece da kopaju zlato i traživ decembarsku platu. Kad uđoše u kuću imaše i koe da vidiv – strvolj na astal, troške pod astal.

Ko je sedeo na moju stolicu, sve gu rasklackao – uzviknu prvi patuljak.

Kude je leb? – poče da džvanjka drugi.

Sve mi izeli iz tanjir – kaže treći.

Kominjak mi načeli, pipka gi izela – poče da kune četvrti.

Neko je jeo s ovu viljšku – primeti peti.

A moj nož, nepran, frljen u sudoperu – nadoveza se šesti.

Beše li danas plata? – upita sedmi.

Garant su oni lopovi iz Bučumet, prošlu godinu ni leđnu pumpu odnesoše – razvikaše se svi u glas.

Odlučiše da pre nego što pozovev miliciju pregledaju celu kuću da vidiv koe su sve ukrali. Kad se ukačiše na sprat vidoše svi kreveti razmešteni.

Gle kakav mi je krevet – zakuka prvi.

Moj li je pa bolji, jastuk mi obalili – odgovori mu drugi.

Koja je ova što se skaposala ovde – upita treći.

A mori živa li si – postavi pitanje četvrti.

Spije ko top – primeti peti.

Ni sram, ni oči – mudro zaključi šesti.

Vidoste li mi negde gaće – zapita sedmi.

Sneža se ripnu iz krevet ko poparena i ugleda sedam patuljka.

Precepiste me – reče ona dok je skidala drljke od oči.

Poče da se izvinjava što je upala u kuću i sve izela, al oni gu umiriše rečima da će plati samo majstora za ulazna vrata. Tada gi ona zamoli da ostane i ispriča im kakvu maćehu ima.

Znam gu, radila je u Jugekspres. Ćerka na Zorana Bizgova – reče jedan patuljak.

Patuljci se sažališe što joj je maćeha v’šla, a tatko tutuban i odlučiše da ostane kod nji pod uslovom da im pere štrokave džopke, mesi leba u naćve i cepi drva.

Maćeha je za to vreme živela spokojno. Mislila je da je lovac icepio krštenicu na Snežu i da je sad najlepša u celo kraljevstvo. S ogledalo su uglavnom pričali koe ima po selo, ogovarali druga ogledala kako su nakrivena ili ulubena, mlatili granjke. Međutim, nemašte svrtku i jednog dana gu prisvrbe da pita:

Ogledalo, žimiti, ko je najlepši u celo kraljevstvo?

Ti, al do Lece – odgovori ono.

Koe pričaš be amzo – zaprepasti se maćeha.

Od Lece do Bugarsku najlepša je Sneža – odgovori ono preko onuj rabotu.

Kad gu tad nije srčka strefila nikad neće. Brzo naredi preko čoveka u SUP da se na ono govedo lovca oduzme puška. I plus mu dođe da plati porez za poslednje dvajes godine što nije plaćao.

Preruši se ona u pijačarku i krenu prema Lece da sama reši rebus na Snežanu. Će me zapamtiš, mislila se celo vreme usput. Kad stiže pred kuću poče da se izvikuje:

Kaiši, kaiši, original kožni, samo 150 dinara!

Čim je čula kolko su jeftini Sneža izlete na kapiju. Birala je tri sata dok ne izabra jedan koj će joj najbolje stoji na aljinu. Pijačarka se ponudi da vu ga ona namesti. Poče da steza, Sneža poče da kuka kako je malečak i kako ne mož da diše.

Prelepo ti stoji. Baš ko za tebe. I ja takav imam doma. Ne da sam ga iznosila… – izlaga pijačarka.

Al u taj momenat puče kaiš i Sneža dođe do vazduh. Iznervira se maćeha jer su vu uvalili kaiši od skaj pa reši da prvo utepa onog na pijac što vu gi prodao, pa onda Snežu.

Posle nekolko dana vrnu se ona pred Snežinu kuću prerušena u Kineskinju.

Sve za sto dinala, sve za sto dinala – začulo se od ulicu.

Iako su patuljci upozorili Snežu da ne otvara nikom vrata niti da žmije na kapiju ko konj na prazno jasle, ona je baš tad našla da mete dvorište. Pogleda koe Kineskinja nudi. Ne mog više da idem ko skubla, pomisli se i uvati se za češelj. Međutim, kako krenu da se češlja tako pade na zemlju. Kada patuljci dođoše kući, zatekoše gu kako lega s češelj u glavu. Brzo ga izvukoše i Sneža otvori oči.

Od plastiku recikliranu šesnajes puta– reče prvi patuljak. To je živ otrov.

Sutradan su patuljci, pre polaska na rabotu, upozorili Snežu da ne uzima više ništa što je jefitno zato što sirotnja na kraj najviše plati i da bude oprezna jer kineska mafija oće da gu utepa. Nakon toga gi stiže kombi i oni odoše.

Kad maćeha saznade da je Sneža još živa polude. Pritisak 200 sa 100. Brzo gu kralj odvede do Dom zdravlja da vu dav neki lekovi da ne crkne. Kad se primiri, preruši se u babu s malečku penziju, uzede krošnju s jabuke i krenu ponovo prema Lece.

Jabuke, jabuke! Slatke ko šićer! – razvika se pred kapiju.

Sneža sluša, al ne sme da otvori. Misli se, pa će gu nešto premandaju.

Šeset dinara kilo! – nastavi baba.

Kad je čula da su 5 dinara pojefitne nego u Maksi, Sneža ne izdrža, uzede novčanik, izlete na ulicu. Će uštedi.

Daj dva kila – uzviknu ona ushićeno starici. Baba vu dade dve kese i nastavi svojim putem. Sneža uđe u kuću, turi kese na vagu. 100 grama pomanje.

Ne mož da živiv dok te ne ukradev – iznervirano reče sama sebi.

Ostavi jabuke u vodu da izvučev otrovi od proletnjo prskanje, a jednu samo proplaknu s mlaku vodu i zacapa. U taj momenat se zagrcnu i stropošta se na zemlju.

Kad se uveče patuljci dovukoše doma, zatekoše Snežu kako lega.

A be ovuj će vrzano kuče izede – razvikaše se oni.

Brzo pozvaše hitnu pomoć. Al pošto im oni rekoše da su ekipe na teren i da će pošalju nekog čim budu slobodni, turiše oni žito da se kuva. Međutim, tad vidoše da Sneža diše. Odlučiše da napraviv staklen kovčeg jer im se zateče neko staklo od stari prozori pod ajet. Pošto kuća beše malečka, a oni sedmorica, krenuše da gu iznesev na vr brdo. Koj zna kad će se probudi, treba se saplićav od nju.

Zli v.d. direktor je u međuvremenu spremio na svi sedmoricu otkazi i poslao mladića da proveri za koe gi patuljci nema nekolko dana na rabotu. Kad vidoše portira iz firmu kako se približava, presekoše se, ispade im Sneža iz ruke, ispade jabuka iz grkljan i ona otvori oči.

Polako be malo, bubrezi mi otpadoše – uzviknu ona iz sveg glasa.

Patuljci beoše radosni što ne mora u ovoj nemanje sa’ranu i parastasi da plaćav te odoše da se prijaviv na zavod. Sneža uvati portira pod mišku pa odoše u Medveđu. Otvorio se neki novi kafić, 40 dinara kafa. Kad je to čuo stari kralj i on dođe na makijato.

Maćehu odveli u Toponicu. Vikav ljudi priča s ogledala

Autor: Koe ima po grad