Pobeda kakvu Lebane ne pamti prošla je bez trubača, bez parade i bez sveukupne narodne euforije i opštenarodnog veselja. Izostalo je oduševljenje, radost i prikazivanje pobednika da mu se narod divi i sebe ovekoveči. Izostalo je ono najvažnije; da se u takvom slavskom ambijentu uvaži narod, da mu se oda zahvalnost i ukaže čast i priznanje i da se i on postavi na pijedestal kao pobednik i moćni saveznik u ovoj nenadmašnoj pobedi nad pobedama.
Sve je to ozostalo a ne zna se zbog čega i sve to baca senku na pobedu kakva se ne pamti.
Tako priče koje kolaju dobijaju na značaju a kažu da u ovoj pobedi nije bilo ni viteštva ni junaštva ni junačkih dela, već samo gole prisile i prinude i da nije bilo izbora i da pobeda nije narodna volja već da je iznuđena zarad „mira u kući“ i sigurnosti i da je zato izostalo opštenarodno veselje.
Neki opet govore da vremena nisu za slavlja a ne kažu zašto i zbog čega. Davanja i obećanja isto svašta govore ali ni ona ne rasvetljavaju izostanak slavlja.
Pa kakva su to pobednička vremena koja nisu za slavlje? Mogu li se bar malo razjasniti i objasniti? Šta je izbacilo slavlje? Pobeda tako ubedljiva mora imati svoj slavski čin. Može se slaviti i uz parizer i bez trubača ako je pobeda časna i poštena. Kakav to beleg ima vreme koje isključuje slavlja?
Više od sedam hiljada glasova je učestvovalo u ovom trijumfalnom pohodu. Zaslužili su da se makar pojave. I poraženi su mogli da se pojave ako su se časno borili. To nije sramota. Ako postoji pobednik mora biti i poraženih. Ta poražena snaga ako je velika i ako je dala sve od sebe a izgubila samo govori o veličini pobede.
A ko je ovde pobedio a ko izgubio? Ko je gubitnik a ko pobednik? Je li Lebane pobedilo? Jesu li Lebančani pobedili ili je pobedu strateški izvojevao neko drugi u njihovo ime a oni u tome bili samo pešadija. Zašto Lebane nema svoje vitezove i svoje pobednike, svoje heroje, svoje herojsko vreme i herojsko doba i zašto kada se neko i pojavi u takvoj odori bude poražen i čak ismejan? Ima li mesta u Lebanu za odvažnost, za hrabrost i smelost, za um i pamet i zašto tako nešto nije dostupno Lebanu i Lebančanima pa moraju da iznajmljuje neka poznata imena iz daleka da pobede umesto njih? Zašto Lebančani ne veruju sebi? Zašto dozvoljavaju da im neko drugi kroji i vlast i kapu i odelo? Zašto neko drugi to bolje zna i ume a ne oni sami. Zašto se ne oslanjaju na sebe i svoju razboritost. Zašto ponižavaju svoju pamet i zašto je ona u takvom stanju? Da li informacije utiču na formiranje stavova i koje su to informacije i odakle i s kojim ciljem se plasiraju? Zašto je u Lebanu dominantan način mišljenja onakav kakav jeste a nije daleko od slepe odanosti i poniznosti? Zašto je nemoć odlika takvog stanja, (i nemoć i strah i nepoverljivost i sumnja i poslušnost i ćutanje) ali uvek okrenuto ka nečemu lepšem koje nikako da dođe? Zašto je stanje duha takvo? Zašto je kolektivna svest takva?