Ladno je smestio predsednikov miting u najkraću i najtesniju ulicu u gradu. Znao je koliko su u tom trenutku u odnosu na neka prošla vremena, bedni njegovi i kapaciteti njegovog šefa, a na raspolaganju nije imao adute poput Putina ili Dragane Mirković. Ali je takođe znao i kakav privid mogu da naprave pinkove kamere i dronovi. Sve što je bilo potrebno je ošišati drvorede na „nularicu“, ograditi „tor“ da „privedene ovčice“ ne bi mogle da šmugnu, i „Budućnost Srbije“ je mogla da počne. I kao nekakvom čarolijom, Panetova opštinska uličica se u direktnom prenosu na ljubičastoj nacionalnoj frekvenciji, volšebno pretvorila u dupke ispunjen Tjen An Men.

Zaključak:

– Režim Aleksandra Vučića je u ovom trenutku slabiji nego što je ikada bio za proteklih sedam godina. Jer ako u Leskovcu imaju ovakve probleme sa organizacijom mitinga, onda su zaista gotovi. Problem dakle više nije u njihovoj snazi jer su očigledno slabi, istrošeni i nervozni. Problem je pronaći one koji će ih dokrajčiti.

Pa ima li uopšte takvih?

Isti onaj koji je odredio mesto za Vučićev leskovački rijaliti, je centralnu Široku čaršiju i sve ostale gradske ulice džentlmenski prepustio protestantima, na koje uzgred budi rečeno više uopšte ne obraća pažju. Zbog tog i nekih sličnih poteza, oduvek sam ga smatrao mnogo pametnijim od njegovog velikog šefa. Ne bi me iznenadilo da uskoro (ako se seti) naredi direktorki Leskovačkog kulturnog centra da demonstrantima omogući struju i ozvučenje. Možda im dozvoli čak i da govore sa balkona. Jer kako su počeli…

Kad smo već kod protesta, mislim da nisam jedini koji u vezi njih ima neke nedoumice? Naime, zanima me jesu li ti protesti građanski, ili su ipak samo opozicioni? I ima li uopšte razlike između ta dva pojma?

Ako su građanski, ko u tom „organizacionom odboru“ (ako takav postoji) predstavlja nezadovoljne građane Leskovca? A ako su samo opozicioni, mislim da bi javnost morala da zna ko su ti politički autoriteti koji sastavljaju zahteve i određuju govornike? Jer dosadašnji govornici polako počinju da nam vređaju inteligenciju, a zahtevi postaju sve idiotskiji.

– Čitava ta protestna „platforma“ sačinjena  od „Vučiću pederu“, „Mesko lopove“, i „ostavka Ilije Đorđevića“, zaista ne predstavlja nešto čime bi ozbiljni protesti i ozbiljni organizatori istih, trebalo da se bave. Jer ako je Vučić stvarno peder, to je njegova privatna stvar i njegovo ustavno pravo. Ako je Mesko lopov, treba mu podneti krivičnu prijavu. A ako neko zaista veruje, da se tunjavi Ilija Đorđević uopšte pita oko bilo čega u vezi renoviranja osnovne škole „Skadar na Bojani“, taj zaista veruje u čuda?

Lično bih voleo da se ipak radi o građanskim protestima, ali ko sam ja da nešto „volim“ ili ne volim. Za razliku od mene, predsednik stranke čiji sam član to može, pa ovih dana reče da je u Srbiji počeo „opšti proces ujedinjavanja i da se građani ujedinjuju sa opozicijom, kao i sama opozicija unutar sebe“. Možda je gospodin Lutovac u pravu po pitanju onoga šta opozicija radi „unutar sebe“, ali nisam baš ubeđen u to ujedinjavanje sa građanima?! U leskovačkom slučaju, pre će biti da se radi o nekakvom tihom „razvodu“. Videćemo da li na određeno, ili na neodređeno vreme?

U petak uveče smo dakle ponovo šetali.

Istorijski mit kaže da je Leonida umalo potukao „boga“ Kserksa i njegovu armadu sa samo trista odabranih. Nas je u petak bilo daleko manje, a još smo udaljeniji od nekakvih odabranih. Pa koliko nas je onda zaista bilo? Sramota me da tu brojku priznam samom sebi, jer sam svojevremeno bio strašno ljut na novinarska prebrojavanja. Ali jedno ću reći na sav glas:

– Sa ovom stopom opadanja, za par nedelja bićemo dvocifreni, a za par meseci ima da nas nema! Nestajemo brže od Radničkog bataljona na Kadinjači!

Naravno da ne seirim. Duša me boli, jer po ko zna koji put imam onaj osećaj da su me zajebali gori od mene. Ja sam doduše već navikao i nije mi sefte. Žao mi dece. One dece koja u petak nisu ni bila sa nama.

A ko je zapravo kriv zbog svega toga? Vučuć? Mesko? Klara Cetkin i njen Osmi mart? Profesorov Čupko možda?

Neki džukac svakako jeste. Ja tipujem na Snupija.

Za proteklih sedam godina, mnogo sam toga napisao o aktuelnom gradonačelniku Leskovca. Trudio sam se da to što sam pisao bude argumentovano i tačno. Pouzdano znam da sam mu poprilično išao na živce. Ipak, moram priznati da je on to najčešće muški podnosio.

Nasuprot tome, pre sedam dana sam na istom ovom mestu napisao nešto što u krajnjoj liniji zna čitav grad. Načuo sam posle da su se neki prepoznali i da im se krv zbog toga pretvorila u „šećernu vunu“? Stvarno ne kapiram šta su očekivali?! Da im aplaudiram možda, nakon što su svojim činjenjem i nečinjenjem desetkovali proteste?

Dakle, ja i sada samo upozoravam! Ovoga puta na nešto što je od presudne važnosti, a što prošloga puta nisam kazao.

– Bez učešća leskovačke inteligencije u organizaciji i realizaciji građanskih protesta, od njih nema ništa! Tačno je da u Leskovcu u poslednje vreme preovladava palanački duh, ali pametnih ljudi u njemu još uvek ima i oni itekako imaju šta da nam poruče. Pa nismo mi valjda baš toliko retardirana sredina, da nam istinu moraju kazivati anonimni „partijski komesari“ iz još „većih“ palanki nego što je naša?! Ako to kažem ja koji sam stranački veoma jasno opredeljen, onda je to zaista tako. Ja naravno nisam baš toliko naivan da bih mislio kako je bez političkih stranaka moguće srušiti Vučićev režim. Ja samo hoću da kažem da su pojedini likovi koji stoje iza protesta u Leskovcu, postali balast zbog koga protest sve brže tone.

Već dvadesetak godina sam član stranke i veoma dobro znam kako jedna takva organizacija funkcioniše. Stranke se možda razlikuju po svojim programima, ali su u jednome sve do jedne iste. U svima vlada negativna selekcija, i u svima je fukara proporcionalno raspoređena. Uostalom, zar neko zaista očekuje da će tamo neki višepartijski „komitet“ u kome sede uglavnom poluobrazovani i visokosujetni, pružiti priliku pametnijima od njih samih, da kažu ono što je u ovom trenutku zaista potrebno reći nezadovoljnim građanima? Pa naravno da neće! Zato su leskovački protesti i došli do ove tačke, nakon koje najblaže rečeno postaju smešni.

Od mene se inače stalno traži da se predstavim. Možda i hoću jednoga dana, kada ja i moji najbliži prijatelji procenimo da će to biti svrsishodno. Jedino što ću za sada reći o sebi i što mi možete, ali mi i ne morate verovati, je da nikada ništa nisam ukrao. U stvari, poslednja stvar koju sam ukrao, beše pregršt đurđevki za vreme velikog odmora, u porti leskovačke crkve. Raslo je to prelepo trešnjino stablo baš tu negde gde su sada oni popovski apartmani. I umalo me tom prilikom, nekom dugačkom motkom za veš, ne ubi jedan ludi crkvenjak. Da ne beše pitomog i milog popa Bore iz Bunatovačke ulice, možda vi ovo danas ne biste ni čitali. Niti bih ja pre neko veče pročitao imejl gospodina Rangelova, u kome mi je između ostalog poručio sledeće:

– Vi trenutno ne uživate simpatije ni vlasti ni opozicije jer njih istina boli. Ne treba ih kriviti. Takva reakcija je deo naše tradicije koja nas je dovela u neku vrstu istorijskog ćorsokaka.

Retko razuman čovek. I razumno uplašen, jer ne zna šta ga je snašlo. Nude mu svašta nešto ovih dana, jer ga „voli“ kamera. „Ponuđači“ verovatno razmišljaju:

– Aj’ da ga „kupimo“ dok je još jeftin. Dobar je… golem. Ako prigusti, sakrićemo se iza njega. A neiskusan je k’o beba, pa ćemo ga lako i „spustiti“ ako se mnogo uznese.

Njegova iskrena školska drugarica, a moja prijateljica sa kojom povremeno degustiram već pomenutu kruškovaču (sa ovom bez šopske, samo sir i maslinke) mi za njega reče da je jedna politički naivna i potpuno neiskvarena ljudska duša. Takođe je sigurna da bi ga ona dvojica iz istog školskog dvorišta, za tren oka pocepali, baš kao što bi divlje svinje ili pacovi pocepali mrsan džak. Dakle, i ne znajući čoveka sasvim tačno sam ga procenio. „Gavroš“ iliti „dečak“.

Ista dama mi takođe kaza da je protestima u ovoj fazi potreban „terijer“, a da Rangelov i slični njemu dolaze na red tek nakon „deratizacije“. Jednom pametna žena, zar ne?

Moja druga prijateljica (premlada za kruškovaču) mi pak reče:

– Nemoj na opoziciju, krhka je kao slamka!

Oduvek volim njenu iskrenost. Toliko da joj nisam odgovorio, a htedoh da joj kažem:

– Dušo, šta će slamka među vihorove? Ako je toliko krhka kao što kažeš, i ako ne može da podnese moju malenkos’, šta onda uopšte može da podnese?

Autor: Arsenije Aleksić