Sve što je tokom 22 godine života na Radan planini sticala i ulagala u svoju kuću, nestalo je u stahivito brzom požaru za dvadesetak minuta, nestao je krov nad glavom, nameštaj, uspomene, veliki deo njenog života, a živela ga je s prirodom i divljim životinjama, uglavnom.

U njenom skromnom domu, ova uvek nasmejana žena koja je napustila posao više medicinske sestre u zdrvstu grada Leskovca i otišla da živi na dedovini, ugostila je na hiljade ljudi iz svih krajeva Srbije i inostranstva. Ona je bila, a nadamo se da će i dalje biti, simbol planine Radan, koja se proteže na tri opštine: Bojnik, Prokuplje i Medveđa.

Proleća, leta i jeseni posvećivala je turistima i bila im neformalni i besplatni vodič kroz lepote i tajne ove pitome planine, ali i hirovite tokom zime, gde bi ostajala sama i prelazila kilometre, pomažući bolesnima i obilazeći usnulu planinu pod snegom, odsečena od civilizacije.

“Iako je bilo veoma teških trenutaka, ja sam muku lečila na svežem vazduhu, družeći se sa prirodom, kojom sam zadojena još kao mala u rodnom selu Ivanje. Zapravo, disala sam i živela punim plućima. Radan planina je moj život”, priča danas za Jugmediu.

Sve se prekinulo u tren. Tamo gde je bila kuća, sada je samo zgarište. Pokušala je da na njemu pronađe makar jedan predmet, ali nije uspela, nije ostalo ništa.

Kuća je izgorela 23. februara ove godine. Zorica se vratila u Leskovac, ali tu je ostala samo dan, dva. Vratila se na Radan. Dobri ljudi su je pimili u svoj dom, u kome ne borave tokom zime.

“Ja ne mogu da živim nigde drugde osim ovde. Pokušala sam, no, ne mogu bez Radana. Pokušaću da podignem novu kuću, ali ne znam čime i kako jer mi veći deo skromne penzije odlazi na kredite”, priča još neoporavljena od pretpljenog stresa i bola u grudima.

Za humanitarnu pomoć: Zorica Arsic Br.racuna:325930070118739089

Ova humanitarka, neplaćeni čuvar planine, dobročinetelj, koja se odazivala na svaku humanitarnu akciji i u boljim vremenima, dok nije upala u finansijske probleme, bolesnima i siromašnima uplaćivala je i po 1.000 evra, sama ne traži novac. Drugi su joj otvorili račun u humanitarne svrhe. Ubedili da prihvati pomoć.

Na društvenim mrežama, na desetine postova piše da je ova Radanska vila, kako su je videli pesnici i o njoj knjige pisali, zaslužila pomoć. Međutim, ono što je za nedelju dana stiglo, ne vredi ni pominjati.

Zvali su meštani okolnih sela i nudili joj fizičku pomoć, jer to su potomci dunđera, ali su, kao i ona, siromašni i nemaju novac.

“Ljudi nemaju novca, ljudi su siromašni”, kaže.

Ali, ima onih koji imaju malo više od tih siromašnih. Uvek se nađe. Srbi su poznati po solidarnosti, to pokazuju i ovih dana širom naše lepe domovine. Zato, dragi ljudi dobrog srca, pomozimo Zorici Arsić sa Radan planine da ostatak života provede tamo gde joj srce pulsira brže, tamo gde je njen dom, i njena strast i ljubav.

Poseban apel upućujemo onima koji imaju više, privrednicima, leskovačkim pre svega, jer, znamo da su uvek davali,  da im se vraćalo na drugi način.

Ne dozvolimo da nas pobedi nesreća. Mi smo snaga, kada želimo. Ujedinimo se za Zoricu Arsić, svako ko koliko može.