U Beogradu uskoro neće imati ko ni da popravi, ni da sašije tašnu. Na smer galanterista kože u Beogradu, ove godine se nije upisao nijedan kandidat. Konkurisala su samo tri učenika, ali su i oni preusmereni na druge profile, jer njihov broj nije bio dovoljan za formiranje odeljenja tašnera u Tehničkoj školi za dizajn kože, saznaje Infostud.
Direktor ove obrazovne ustanove Branislav Mileski, kaže za naš sajt da je ovo već četvrta godina u kojoj ne uspevaju da upišu minimalan broj od 15 đaka da bi nastava na tom smeru mogla da se realizuje.

Početna plata 70.000 dinara

S druge strane, sve je veći pritisak i potražnja privrede za ovim profilom. Teško je razumeti zašto niko ne želi da se bavi ovim poslom, jer je kreativan, a plate mogu da budu i dvostruko veće od profesorskih. Niko neće ni da upisuje ovaj profil, niti da radi u ovoj struci. Početna zarada u Beogradu je oko 70.000 dinara, a tašneri koji imaju iskustva mogu da zarade i duplo više. Zvali su me neki stari majstori i nude i radnju i posao, samo da im pošaljem neko dete, ali ja nemam koga da im preporučim – ističe Branislav Mileski.

Direktor tvrdi da posao nije težak. Bio bi odličan izbor za decu koja su maštovita i vole da crtaju, a koja mogu da naprave ono što su osmislili – novčanike, kaiševe, nesesere, ženske i muške torbe i ostalu kožnu galanteriju – pojašnjava Mileski i dodaje:

„Školovanje traje tri godine i posle im je potrebno malo prakse, ali vrlo brzo mogu da počnu da rade i samostalno i otvore svoje preduzetničke radnje. Takođe, sve velike fabrike imaju stalno otvorene konkurse, ali ne mogu da popune ta mesta. Posetili smo i škole, promovisali ovaj zanat, ali opet nema interesovanja“, priča direktor Mileski.

Ključan trenutak – porudžbina od 8 tašni

S druge strane, Radoš Krstić (36), preduzetnik iz Niša, pokazao je da za uspeh u poslu ponekad nije potrebno formalno obrazovanje u struci, već talenat i uporan rad. On je pre desetak godina sa porodicom pokrenuo proizvodnju ženskih tašni pod brendom „Mistral“. Kaže da u njihovom gradu nema interesovanja mladih za ovaj zanat, ali na svom primeru dokazuje da od njega može da se živi.

„Samo majka je znala da šije, dok je otac mašinac, a ja sam završio gimnaziju i počeo da studiram, ali nisam završio fakultet. Radio sam tri godine u Grčkoj i kada sam se vratio, krenuli smo zajedno, čak je i sestra bila uključena i bavila se društvenim mrežama, ali sada je u advokaturi. Počeli smo bukvalno od nule i danas pamtimo dan kada smo dobili prvu veću porudžbinu za osam tašni, šili smo ih nas troje od sedam ujutru do osam uveče. To je za nas bila jedna od najznačajnijih prodaja, iako sada dobijamo porudžbine i od po 500 tašni. Nama je to bio jedan od prelomnih trenutaka i značio je da ćemo imati da uložimo dalje u posao, a to su stvari koje se pamte“, kaže Radoš Krstić za Infostud.

Uz pomoć kredita razvijali posao

Danas je teško izračunati koliko je novca bilo potrebno za početak biznisa. Radoš kaže da je najveći problem bio dok nisu nabavili prve mašine, a posle su gotovo sve što su zaradili ulagali u kupovinu novih. Imali su na početku podršku nevladine organizacije „Eneka“, koja im je pomogla oko opreme za posao, ali i oko logistike i nabavke.

Sve je bilo komplikovano i nepoznato, od nabavke materijala do šivenja i plasiranja proizvoda. Taman smisliš neki model, ali ne možeš da ga uradiš, jer nemaš tu specijalnu mašinu za neki deo. Bilo je mnogo nedoumica. Krenuli smo iz kuće, pa smo posle izgradili i novi objekat. Ti koraci su bili sitni, ali bez kredita nije moglo da se radi, podizali smo ih da bismo kupovali opremu za rad. Torba se 30 odsto šije, a ostatak je krojenje i lepljenje. Proširili smo asortiman i na novčanike, pa smo kupili i mašinu za kaiševe – priča Krstić.

Prodajemo uglavnom preko interneta

On napominje da prate šta se nosi, koje su boje i nijanse u trendu i da sami dizajniraju svoje modele. U periodu maturskih večeri i svadbi, najviše se traže male tašne, dok im klasični modeli za svaki dan idu tokom cele godine. Uglavnom prodaju preko interneta, a robu šalju i radnjama obuće i buticima u desetak gradova u Srbiji. U centru Niša su imali svoju prodavnicu, ali su morali da je zatvore, jer se nije isplatilo, kada je posle korone poskupela kirija.

„Ako nemaš istrajnost i energiju, ne možeš da uspeš. Ima mnogo problema i u proizvodnji i saradnja sa ljudima nije laka. Bilo je hiljadu glupih i kriznih situacija, ali mahom samo dobre pamtimo. Potrebno je veliko odricanje. Imam sina i ćerku, a njegovih prvih pet godina odrastanja kao da se ne sećam. Non-stop sam bio vezan za posao, išao sam u Tursku i Italiju, obilazio prodavce širom Srbije. Do sada je troje kolega odustalo i ne bave se više ovim zanatom, ali nama to nije u interesu. Ponekad se desi da ne možemo da ispunimo porudžbinu pošto nemamo dovoljno kapaciteta, a nemamo ni s kim da podelimo posao. Zato je važno da nas ipak bude više i da mali privrednici sarađuju i da se udružuju“, smatra Radoš Krstić.

Korona prepolovila broj radnika

U firmi je trenutno zaposleno osmoro ljudi, a pre epidemije virusa korona ih je bilo 17. Najmlađa radnica ima 45 godina, a mladi ne ulaze baš rado u radionicu. U ovom sektoru, plate u Nišu su oko 60.000 dinara.
Vlasnik „Mistrala“ napominje da su svesni ogromne konkurencije velikih brendova, ali da se za svoje mesto na tržištu bore kvalitetom i specifičnim uslugama šivenja koje nude.

Naša prednost je što i dalje možemo da radimo po porudžbini, kupac može da izabere boju i materijal. Imamo i program za hotele i restorane, za njih šijemo svu kožnu galanteriju koja je potrebna, poput kožnih jelovnika. Kožu nabavljamo iz Turske, ekokožu iz Italije, a ostale delove iz Turske i Kine – napominje Radoš Krstić.
Ističe da su za ovaj posao potrebni talenat i upornost, ali i malo sreće, koja je ipak promenljiva kategorija, pa zato, kaže, treba biti i strpljiv.

Za pica majstore evropske plate i u Srbiji

Pica majstor je profesija za koju u Srbiji ne postoji zvanično formalno obrazovanje, a za koju se zapravo školuje sve više mladih u našoj zemlji. Potencijalno visoka zarada, zanimljiv posao i mogućnost da se stiče znanje su motivi koji privlače sve više kandidata da se prevalifikuju iz drugih zanimanja.

Među njima je najviše kuvara, ali se poslednjih godina i pekari prebacuju u ovu struku, da bi izbegli rad u trećoj smeni. To je bio jedan od motiva i kada je Lazar Milanov, pre pet godina odlučio da menja profesiju. Više od deceniju i po je radio kao pekar, osvajao je i nagrade na takmičenjima, ali je posle hleba, kifli i pereca odlučio da počne da mesi testo za pizze.

„Mahom kuvari postaju pizza majstori, jer je taj posao bliži kuhinji i pripremi hrane, nego pekari. Meni uopšte nije bio problem, jer je suština napraviti dobro testo. Nadevi su manje-više standardni. Naši ljudi najviše vole „kaprićozu“ i „margaritu“, iako u poslednje vreme ima i mnogo novih ukusa“, kaže Lazar Milanov, koji radi u novosadskoj piceriji „Tramontana“, a ove godine je na Pekarijadi ušao u finale i tek ga čeka okršaj sa najboljim pica majstorima u Srbiji.

Zbog smena lakše nego pekarima

Kaže da je takmičenje i zamišljeno kako bi se pokazalo da pekari moraju da budu stručnjaci iz raznih oblasti i  imaju dosta znanja iz fizike, biologije, matematike i hemije. Ističe da ovaj zanat traži neprekidno usavršavanje i poznavanje novih tehnologija, raznih vrsta brašna i kvasca, jer se trendovi danas brzo menjaju. Dodaje da posao pica majstora predstavlja spoj njegove dve ljubavi – pekarstva i kulinarstva.

Za njega je ova profesija lakša od posla pekara, zbog vremena rada. Pekari uglavnom rade noću, mese više različitih vrsta hlebova i peciva, a pica majstori se specijalizuju samo za jedno i posvete se tome, ali napominje da moraju da nauče da naprave vrhunsko testo.

„Promenio sam profesiju najviše zbog noćnog rada. Sada radim u smenama i imam dva slobodna dana nedeljno. To po pekarama nije izvodljivo i mnogo se radi noću, a plate su manje-više iste. Ima nas petoro u mom rangu majstora i gazda je vrhunski pica majstor“, priča Lazar.

Ističe da se sve može naučiti, ko ima volju i bar malo talenta, ali da se oni najbolji od onih malo lošijih izdvajaju po brzini „izbacivanja“ porudžbine.

„Za to su potrebne godine rada. Da majstor može da napravi u satu 40 do 50 pica – mora da ima tu rutinu u rukama. Oni za sedam dana obuke naprave oko 200 pica, ali je potrebno da nastave da rade da bi unapredili svoje iskustvo. Na obuci nauče sve – od zamese testa, fermentacije, tehnike razvlačenja, filovanja, do pečenja u peći na drva i na struju“, objašnjava Zlatković za Infostud.

Obuku otplate od prve plate

Napominje da vlasnici restorana stalno traže radnike i da posla u ovoj struci uvek ima. Obuka košta 750 evra, a ovaj majstor tvrdi da kandidati uloženi novac vrate već od prve plate. U oglasima na sajtu Poslovi Infostud minimalna zarada za početnike u ovoj profesiji je oko 80.000 dinara. Zlatković kaže da u Beogradu mogu već na početku da dobiju i više, u nekim picerijama i 100.000 dinara, dok majstori sa višegodišnjim iskustvom zarade i do 170.000 dinara.

„Nema dovoljno majstora, a u ovom trenutku bih mogao da zaposlim desetak, jer ih stalno traže poslodavci“, kaže Zlatković.

Ovo je i šansa za sezonski posao, a Lazar Milanov kaže da su plate na hrvatskom primorju i do 3.000 evra. On napominje da nema pravila koliko će vemena biti potrebno da bi neko postao vrhunski majstor. To, kaže, zavisi od talenta i upornosti. Dodaje da Srbi vole da jedu picu i da ima posla, a da je sada posebno popularna napolitanska pica. Za nju je karakteristično šupljikavo testo sa minimalno kvasca, koje je odležalo oko 72 sata, tako da „ne smeta stomaku“.

„To je zdravija varijanta, možeš da pojedeš celu picu i ne osećaš težinu“, kaže Lazar.

U piceriji u kojoj radi prave se samo pice po standardu – od 32 santimentra, a težina jufke mora biti između 260 i 320 grama.

„Sa nadevom i može da se eksperimentiše, ali sa testom ne sme da se omaši“, zaključuje naš sagovornik.