Nesreća nikada ne ide sama. Dvnaestočlana porodica iz sela Lepenica kod Vladičinog Hana ima tu nesreću da u njoj žive petoro gluvonemih, gluvih ili nagluvih i to sve mladi ljudi, a svi oni živeli su u dve sobe sa krevetimima na daskama, bez električnih uređaja i krovom koji prokišnjava, ali i sa dodatno bolesnom unukom koja je imala više operacija, dok najstariji domaćini su takođe zdravstveno u lošem stanju.

Žive i danas od socijalne pomoći od 30.000 dinara, što je nedovoljno „pa čak i na hleb da ih mažeš“, no sreća im se ipak nasmešila, kada je objavljen konkurs kojim EU, uz pomoć lokalne samouprave, a preko Helpa, uredila 33 runirana domova za siromašne porodice. Na tom spisku se našla i porodica Jovanović.

Od 33 porodice kojima su kuće renovirane ili dograđene, našla se i ova porodica iz romske mahale.

„Mi smo neizmerno srećni i veoma zahvalni ovim ljudima što su nam pomogli. Konačno živimo u kući koja je za nas pravi dvorac“, neprestano ponavlja istu rečenicu Olga Jovanović (1952), kao i njen suprug Brtislav.

Čini se da je u ovoj kući najviše uloženo jer je renovinara od temelja do krova, a dograđena je još jedna soba, pa sada imaju tri. Nedovoljno još uvek, ali nije postjala mogućnost i za četvrtu.

„Spavali smo na krevetima od dasaka, sada su kreveti kao lađe. Dali su nam stvari, krevete, mašinu za pranje, električni šporet, šporet smderevac, drva, dobili smo fotelje, deca igračke i školski pribor, a od prdsednika opštine i plastenik sa kojim hranimo decu, mada smo ove godine zakasnili, pa nema mnogo plodova“, priča zadovoljna Olga.

Toliko su bili bespomoćni da nisu imali ni za mleko za bebu od 9 meseci, jer u ovoj porodici on je najmlađi i „šef kuće“, a najstarija unuka, koja je nekoliko puta operisana od prepleta crva, ima 23 godine.

„Umesto mleka, davala sam mu vodu“, kaže dok joj suze liju niz lice i dodaje da je sve unuke ona očuvala.

Mlađi članovi su stidljivi. Kad se fotografišu, kriju glave, mada je jednog momenta jedna od unuka kazala da sada konačno može da dovde svoje društvo u svoju kuću.

Niko od njih ne radi jer, tvrde, za hendikepirane nema posla.

„Sin mi je gluvonem, zet od unuke ne čuje, snaha i ćeka su gluvoneme, unuka takođe i ne radimo nigde. Živimo od socijalne pomoći od 30.000. Nije dovoljno, ali se snalizimo. Potrepštine kupujemo na veresiju, pa kada primimo socijalnu, vratimo.

Priča da kuva u loncu od pet kilograma, a u loncu što se nađe – krompir i pasulj, a meso jednom mesečno.

Odlazimo niz sokak, a svi članovi porodice nam mašu. Lica su im nasmejana. Neka takva i ostanu.

Stavovi izneti u podržanom meijskom projektu ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.