Procenjuje se da spomen kosturnicu posvećenu slavnoj Cerskoj bici na obodima Cera u Tekerišu godišnje poseti oko 30.000 ljudi, a polovina se začudi kada pročita na monumentalnom zdanju da se ona odigrala u Prvom svetskom ratu.

PROŠLOST

I četrdesetpetogodišnji Pocerac Milan, koji za sebe voli da kaže da je Mačvanin, rođen i odrastao na par kilometara od mesta gde je 18. avgusta 1914. godine srpska vojska do nogu potukla austrougarsku u prvoj pobedi saveznika u Prvom svetskom ratu, a njen strateg Stepa Stepanović dobio čin vojvode, više voli da priča o svom dedi koga su Nemci ’42. ranili u plećku, te jedini tog dana na Ceru preživeo streljanje Belorečana, nego o boju na koji bi svaki drugi narod na svetu bio ponosan i utkao u srž svog istorijskog bivstvovanja, dok mi uporno 600 godina slavimo izgubljeni Kosovski.

Odlučujuća bitka, čiji je strateg bio Stepa Stepanović, odigrala se u vremenu od 15. do 19. avgusta. Srbija je imala 16.304 borca izbačena iz stroja, a austrougarska 25.000

„Šta ćeš u Tekeriš, nisi čuo da se bitka završila?“, šali se samnom Milan dok prolazimo kraj grafita: „Šabac brani Kosmet“, u centru ovog grada, udaljenog svega trideset kilometara od mesta gde se odigrala srpska strateška operacija koja je zadivila i najveće svetske vojskovođe iz tog vremena.

Bitka je do detalja opisana na početku Jakovljevićeve „Srpske trilogije“, koja je nepravedno izbačena iz programa školske lektire.

„Nikada nije ni bila u lektiri“, podseća me supruga dok par sati kasnije stojim ispred spomen-kosturnice, otkrivene 28. juna 1928. godine, u kojoj je sahranjeno oko 3.500 srpskih vojnika, kao i izginuli Česi, pripadnici 28. praškog puka, koji su sa pesmom „Hej Sloveni“ krenuli prema srpskim položajima da se predaju.

I dok me prolaze žmarci stojeći ispred bista Živojina Mišića, Radomira Putnika, Stepe Stepanovića i Petra Bojovića, shvatam da se Stevan Jakovljević s razlogom plašio  zaborava sopstvenog naroda kada su u pitanju velike žrtve koje je podneo.

„Istorija će zabeležiti naš podvig, isto onako kao što se kroz vekove pominje prelazak Hanibala preko Alpa ili će potomstvo ravnodušno gledati kako psi raznose kosti mučenika?“, zapitao se Jakovljević u „Srpskoj trilogiji“.

SADAŠNJOST

„Nema narod vremena da razmišlja o istoriji. Ništa im ona ne znači dok samo razmišlja kako da preživi“, komentarišemo dok se spustamo u podnožje Cera.

Kasnije na ručku u seoskom domaćinstvu u Beloj Reci za stolom se ipak priča o prošlosti – Kosovskoj, koju rešavamo tačno 629 godina. Šumovita je, gusto zarasla u bukvu, kao i sam Cer, sa čijeg vrha se kroz granje naziru živa sela Pocerine i Mačve.  Na radiju, nisam ni sam verovao, celog dana samo želje, pozdravi i čestitke. Nešto što je kod nas izumrlo još pojavom SMS poruka i gašenjem radija „Pusta Reka – Bojnik“.

„Pesmom „Ne može nam niko ništa“ predsednik Opštinskog odbora SNS-a Bogatić (taj i taj), predsednik Opštinskog odbora SNS-a Radovašnica (taj i taj), predsednik Opštinskog odbora SNS-a Dublje (taj i taj) i predsednik Opštinskog odbora Badovinci (taj i taj) pružaju potpunu i bezuslovnu podršku predsedniuku Srbije Aleksandru Vučiću u rešavanju kosovskog pitanja“, odjekuje talasima zvonki ženski glas.

I dok još uvek pokušavam da uverim sebe da sam zaista čuo ono što sam čuo, za dugačkim stolom u dvorištu domaćina negodovanje i psovke Belorečana na pomen imena predsednika.

„Ovde ti je na vlasti Nebojša Zelenović,  lider partije Zajedno za Srbiju koga republička vlast uporno pokušava da skine. On nam je napravio puteve, uveo struju, kanalizaciju, rešio nam najosnovnije prbleme, sagradio novu školu, zdravstvenu ambulantu i nikada ga se nećemo odreći, ma šta da pričaju i rade ovi gore. Njima je bitna samo vlast, a ovom čoveku smo bitni mi”, komentarišu za trpezom seljani, pokušavajući da mi objasne političku situaciju u Šapcu, čijoj opštini pripadaju.

Onda mi objašnjavaju kako se njihovom gradonačelniku već mesecima sudi za zloupotrebe službenog položaja i nenamensko trošenje novčanih sredstava iz budžeta za 2015. godinu.

“I to samo zato što nije njihov”, tvrde klimajući glavom.

Domaćica Rada Lukić, iznoseći ovale pečenja za sto zapoveda da prestanemo da pričamo o politici.

Ovu četrdesetpetogodišnju ženu sam nešto ranije zatekao kako baca teške cepanice drveta za ogrev u kamion. Jedno pod mišku, drugo u ruku, i vešto ih slaže u prikolicu kupca, što ne bi takvom lakoćom uspeo ni duplo kršniji muškarac.

“Idem često i sa mužem i sinom u šumu u berbu drva. Ne mogu ni oni sve sami. Obično idem da im pomognem i vučem drva kada pada kiša”, priča mi ova žena koju posmatram sa nevericom i zamišljam je sa motorkom u ruci, za koju kažu da odlično barata njome.

Pored toga, brine se o kravama, prasićima, supruga i sina mora da sačekaju ručak i večera, a dvorište i kuća da budu počišćeni.

“Jer nam je kuća uvek puna. Kao prolazna stanica. Dolazi rodbina, prijatelji, kumovi, kupci za drva, a sramota je da vide neuredno dvorište i prljavu kuću”, dodaje.

Kroz šalu joj odgovaram da je prava muška žena, a ona me vodi do njene zaove Verice, da me upozna sa damom sa raketom, kako je ovde zovu.

Verica Lukić, gotovo četvrt veka je protivgradni strelac. Neobičan angažman za ovu ženu odavno je postao njena velika ljubav, pa četrdesetdevetogodišnja domaćica kaže da ga ne bi mogla zameniti nikakvim hobijem niti kućnim poslovima.

“Dan počinje prozivkom u 10 časova, a još dve su u 16 časova i u 18.30. Svi moji planovi, praktično, zavise od toga da li je stanje redovno ili smo u pripravnosti. Ako dolazi oluja, ostavljam sve i idem na protivgradnu stanicu”, objašnjava mi Verica.

Protivgradna stanica u selu, koju opslužuje zajedno sa suprugom, nalazi se na pola sata hoda od kuće i do nje se dolazi po nepristupačnom i šumovitom terenu. Čim stigne, Verica postavlja raketu u lansir i proverava da li je sve u funkciji. Čeka komandu iz Valjeva i – puca!

“Nije teško, jer pucam na oblake još od 1990. godine. Ma ne bih sada napustila ova posao ni za kakve pare. Ume da bude nezgodno po noći, a nigde svetla ni kuće u blizini. Praktično sam sama, kiša lije, nebo se otvorilo i munje sevaju”, priznaje Verica.

Na moju šalu šta rade onda domaćini ako su na njihov teret već pali svi muški poslovi, muškarci se smeju i ponosno saopštavaju da je njihova obaveza da zarade novac.

Priču na kratko prekida komšija koji u dvorište ulazi sa okićenom čuturom i poziva domaćine na svadbu svoje ćerke. U dvorištu tim povodom već kreće veselje uz šabačke “dvojke”, a mene hvata neka čudna seta što se kod nas ibrik odavno izgubio.

BUDUĆNOST

U ovom mačvanskom selu živi oko 700 ljudi i svi žive od od planine. Dvorišta su prepuna nasloženog dvreta za odrev spremnog za prodaju.

“Cena nije loša, ali može i bolje. Ako neko dođe da potera iz dvorišta onda prodajemo kubik 45 evra, sve što teramo dalje je skuplje. I tako 12 meseci u godini. Ne sečemo drva samo kada padne sneg”, pričaju nam Belorečani.

Polovina porodica živi od plate zarađene u strugari Milana Martića. Pred njegovom pilanom cepanice prečnika i do metar uredno složene strpljivo čekaju na obradu.

“U proseku obradimo i do 20 kubika građe dnevno. Trenutno pravimo letve za nameštaj za jednu firmu iz Danske”, objašnjava nam ovaj preduzetnik koga smo zatekli za mašinom zajedno sa radnicima.

Kada je čuo da dolazimo iz Leskovca sa oduševljenjem nas gosti uz pozdrave svom poslovnom partneru iz Zloćudova.

“Žao mi je što vasa sela nisu živa kao naša”, kratko komentariše.

I u pravu je. Samo Bela Reka broji preko 100 dece na 280 domaćinstava, dok nema sela u Mačvanskom okrugu koje nije “živo”.

“Ovde nikome ne pada na pamet da se seli. Nije lako, ali uz mukotrpan rad može da se zaradi za pristojan život”, dodaje.

Rak rana ovih mesta je, kao i u svakom ruralnom kraju u unutrašnjosti Srbije, višak neženja, ali oni koji zasnuju porodicu se zaustavljaju tek na četvrtom detetu.

Na imanju Raševića na ispaši čak 20 konja. Poji ih petogodišnji Miloš Rašević sa još četvoro braće.

“Ma šta me pitaš za Cersku bitku i spomenik i heroje… Nemam ja od toga ništa, pa da su mi se i svi dedovi tukli po Ceru. Neće oni svojim kostima da me hrane. Moram danas da živim za sutra i prehranim ova mala usta”, iskreno mi odgovara Milošev otac, odbijajući da se slika.

Mnoga sela su opustela, drugima preti ista sudbina, ali, posmatrajući glavu porodice Rašević kako oznojenog čela sa sinovima, sa osmehom na licu, poji krdo konja, shvatam da postoje i krajevi u kojima žitelji ne dozvoljavaju da ih zadesi takva sudbina.

“Mi smo takvi srećni. Nemamo vremena da razmišljamo o Vučiću, o Kosovu, o prošlosti, ali ni o budućnosti. Samo razmišljamo kako da preživimo. A na kraju dana, kada namirimo stoku i kada nas umor slomi, srećni smo što smo uspeli pozavršimo sve obaveze. A o onome sutra ću da razmišljam ujutru kada, hvala Bogu, živ i zdrav otvorim oči”, zaključuje moj “vodič” kroz Mačvu Milan Lukić.

Tako se živi u selima ispod slavnog Cera.