U dvorištu Gimnazije Leskovac, večeras su se učenici, profesori, građani i deo opozicije okupili da odaju poštu za šesnaestoro nesrećno nastradalih u Novom Sadu, koji su se 1. novembra našli na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme, i da podsete da je od tog dana prošlo 10 meseci, ali su se i osvrnuli na nepravdu koja je u poslednje vreme usmerena prema prosvetnim radnicima.

“Oni su bili nečije majke, očevi, braće, sestre, prijatelji, komšije i drugari iz odeljenja i otišli su u jednom trenu, nema ih sa nama zbog nemara i neodgovornosti. To već znamo, ali ne znamo ko je odgovoran. Još uvek niko nije odgovarao, ne znamo zašto i pitamo: „Zbog čega još niko nije odgovarao i kada će?“ Danas pitamo i još koliko života treba da ode da bi se neko setio da građani nisu brojevi, već ljudi od krvi i mesa“, poručili su.

Pomenuli su i drugu nepravdu, one koji su uspeli da brane dostojanstvo i slobodu mladih, nastavnicima i profesori koji trpe pritiske i ostaju bez posla.

„Umesto da ih društvo zaštiti i nagradi za hrabrost, mnogi od njih su bili izloženi pritiscima, poniženjima i odmazdi. Plate su im oduzimane, časovi uskraćivani, a neki su ostali i bez posla i još uvek ostaju, pratite društvene mreže, svakog dana vidite koleginice i kolege koji ostaju bez posla kojima ugovori nisu produženi samo zato što su viđeni na protestima. To se dešava i ovde. Oni su stali uz svoje studente i učenike, zato što su verovali da obrazovanje nije poslušnost, podobnost, partijska knjižica, već sloboda.  Stojimo da kažemo da nema podele među nama da nećemo pristati na to da nas zastraše ućutkaju i ponize“.

Dodali su da je njihov glas, glas svih onih koji su ćutali kada su morali da trpe, glas za tih 16 izgubljenih života u Novom Sadu, glas za učitelje i profesore kojima se preti jer su podržali svoje učenike, a ne preti se samo njima nego i njihovim porodicama.

„Naš glas je za sve nas da podsetimo da sloboda nije poklon već pravo zato danas poručujemo: Zahtevamo odgovorne za pad nadstrešnice, zahtevamo da se prekine sa odmazdom nad prosvetnim radnicima, zahtevamo društovo u kome se vrednuje ljudski život i sloboda misli nećemo stati nećemo zaboraviti i nećemo da prestanemo da pitamo za poginule i naše prosvetne radnike za nas same i za slobodu“, završili su obraćanje.

Tokom govora okupljeni su zalepili poruke na ulaznim vratima škole a neke od njih su: „Srce za profesore koji mogu da nas pogledaju u oči“, „Studenti i učenici su temelj budućnosti“, „Sa dve reči budućnost se stvara – te dve reči su nemam gospodara“, „Možda ćeš ti nas da naučiš fiziku, ali možemo da ti predajemo etiku“, Da li je važnija stručnost ili podobnost….

This slideshow requires JavaScript.

Nakon šesnaestominutne tišine, krenuli su u mirnu šetnju do Osnovne škole „Josif Kostić“ i „Svetozar Marković“ i Školske uprave.