Nema besplatnih udžbenika za Leskovac, Vlasotince, Kruševicu, Grdelicu, Bojnik, Vranje, Svođe, Batulovce, … Nema, pa šta? Nije valjda da vam fale? Dobili ste Kebu, i Snežanu Đurišić, i Bajagu, i Graša (ne grašak, da se razumemo, to nećete dobiti), i starce iz Yu-grupe…

Dobili ste i stadion ali predsednikreče da vi niste u stanju da njime upravljate pa će da zaposli strance. Rekao vam je čovek kako jeste.

Da biste upravljali treba da čitate udžbenike, a kako udžbenika nema za džaba onda nema ni znanja, a kako nema znanja nema ni stadiona.

Moći ćete da odete na stadion i vidite sise i guzice pevaljki, ponekada će kartu da vam plate (naravno kada su izbori), ali vi ćete da plaćate, jer stranac zna kako se upravlja.

Dakle, matematiku za toliko znate, pa krenimo redom:

Koliko je bilo pevaljki, pa neka je za svakog dato po 5-10.000 evra? Pomnožite, saberite ili pitajte da vam neko pomnoži jer i množenje, i deljenja, i sabiranje se uči, gle baksuza, iz udžbenika.

A nema ni učitelja, ni nastavnika, niti profesora ko će da uči. Ima, oni, koji su u stranci i moraju da rade kao pokisli robovi sa kuglama oko nogu i pišu debilne komentare po društvenim mrežama nekih jedva pismenih (više nepismenih nego pismenih) koordinatora koji im sastavljaju jedva zbrane reči.

Ove godine ne mogu da popune mesta na fakultetimaza prosvetare.

Da li je slučajno?

Pa nije, jer deca su već oblikovana i znaju da Ceca silikonskim sisama i guzicom zarađuju pare a ne znanjem. Znanje će biti privilegija bogatih ili svesnihroditelja koji će pozajmljivati da bi svoju decu  slali u inostranstvo.

Vi ste rasprodali svoju dedovinu!

Vi ste dozvolili da vam menjaju zakone da bi se prodalo ono što je zarađeno na Kajmakčalanu. Vama više škola ništa ne znači. Skloni ste da potplatite lekara ili sestru da biste došli preko reda, a oni da uzmu, jer nisu bolji od vas. Skloni ste da se svađate u školi sa profesorima i brišete ih kao smeće.

Nekada se mešetarilo po fakultetima, a sada su izmišljeni privatni fakulteti, partijske škole diplomatije, bezbednosti i ostalog šibicarenja da bi sebi stvorili elitu sa papirnatim pokrićem.

Zemljaci moji, to je to. Kraj se ne bliži, on je tu!

Prošetajte se do poljoprivredne škole u Leskovcu pa pogledajte na šta liči. Pogledajte ima li oglednih imanja, provirite po onim štalama, pogledajte ima li mehanizacija o kojoj deca treba da uče.

Da li mislite da možete zemlju da gajite bez znanja, ili je i to obećano strancima gde ćete vi da se tučete ko će preko stranke da se zaposli da bi prao poljoprivredne mašine tamo da bi uveče imali para da platite koncert Jelene Karleuše i uživate u njenim blagodetima maštajući kako će i vaše ćerke da liče na nju?

Pa ne može!

Kupovaćete paradajz iz Izraela, Turske… Otuda gde se uči kako se smanjuje cena na račun produktivnosti. Nema više Tamića.

A onda je tu mamac: trovanje lažnim patriotizmom onih koji su pljačkali, bežali, otimali, ugrađivali se po tenderima, rasprodavali… a narodu daj malo hleba i dosta igara. Daj mu Kebu, Snežanu Đurišić, Bajagu… On će to da plati na račun udžbenika koji njemu ne trebaju. Nastavnici umesto besplatnih knjiga profesora Kavčića će po direktivi da uzimaju udžbenike stranih proizvođača. Narod je glup i to ne zna, misle oni.

Da se razumemo, deo čitave kalakurnice su i opozicioni političari. I dobar deo njih su isti kao i ovi na vlasti. U Dadincu su ljudi 160 dana bili na barikadama da sačuvaju svoju dedovinu od pohlepnog investitora bez savesti i svesti. Što je najtragičnije, radi se o čoveku čija deca i unuci nemaju gde da beže. Osuđeni su da žive ovde.

Koliko političara sa lokala je otišlo da tim ljudima odnese nešto da pojedu? Bili ne više od jednom, da se slikaju, i praznih cegera.

I da se razumemo: „Da li može pisac da ovakav tekst piše sa uživanjem u poigravanju rečima?

Naravno da ne može. Očajan sam jer ne vidim ni znakove opstanka ovog naroda i ove države koja je stvorena u ogromnoj žrtvi. Za mene će posla uvek biti. Učio sam na fakultetu, nisam plaćao ispite, završio jednu specijalizaciju i vi ćete uvek biti bolesni, ali nisam se ja školovao da bi vama para uzimao? Naprotiv, da bi gledao kako nastaju neka deca koja znaju više od mene i koja se raduju novim vrednostima koje stvaraju.

A da li ima izgleda da bude tako?

I za kraj, Orvel ( verujem da uskoro niko neće znati ko je, to uči se u školi), u svom romanu „Niko i ništa u Londonu i Parizu“ reče jednu rečenicu koje ću pokušati da se prisetim a ne da citiram:

„ Dugo ste očekivali kraj, maštali o njemu kako to izgleda, i sada kada je kraj tu, ništa se ne dešava osim olakšanja da se desio“.