Dobrota, savest, humanost, pravednost, ljubaznost, poštenje, pre svega iskrenost, nekad su bile vrednosti koje su činile srž ljudskog bića i stubove civilizovane države. Nekada! Danas su te vrednosti, čini se, izgubile suštinu, kao da su, jednostavno, nestale.

Šta više, kao da ih se stidimo i kao da smo dobrotu, humanost, pravednost, iskrenost i poštenje pretvorili u – glupost. Na sceni su dobri ponovo postale – budale!? Čast retkim izuzecima, naravno.

Svuda oko nas vidimo primere loše prakse, probudilo se zlo. Neki krive koronu, neki vakcine, drugi siromaštvo, treći bes…Svako ima opravdanje.

Što su zlobniji, što ljudima više čine zlo, što su bez realnih osnova gordiji, što su glasniji, što su beskrupolozniji, sve su cenjeniji, a kad su pri tom i puni love, onda su – „carevi“.

Reči: sram, stid i sramota, šta to beše?

U vreme mladosti mojih baka i prabaka, na primer, sramota je bilo nositi pocepane pantalone, sramota je bilo i da se vidi goli stomak, ono što je danas svakodnevnica i ono što i za mene, priznajem, predstavlja normalnost, sve dok stomak ne ostari i dok ne kupim nove farmerice.

Dok je još bila živa, prabaka po ocu često mi je predlagala: Ćero, daj da ti ušijem te pantalone, gde si ih toliko pocepala, ljudi će da misle da nemaš para za nove.

Dobrica i svetica, kako moja baka po majci kaže. Ljudi kakvi se više ne stvaraju. Zaboravila je u svojoj starosti da je to bilo IN i u vreme njenog unuka i unuke, moje majke i druge moje tete i da se moda uvek vraća, pa smo često, mi njene praunuke, pravile šale s njom, nepravedno je je sekirajući kad udene konac u iglu s namerom da ušije “pocepano”.

No, da se vratim na one bitnije stvari.

U masi savremenog društva retko srećemo primere dobrih ljudi. Uglavnom se ti isti povezuju sa ružnim epitetima kao što su: glup, naivan, lakoveran…. Pametan, pristojan i uspešan je: štreber, ženskica, željan novca iako često taj nema ni za knjige, pa još ako dobije desetku na ispitu kažu da “preko mrtvih gazi”.

A niko ne kaže da je upravo takav: lepo vaspitan, marljiv, ljubazan, da ne reaguje na ljudske gluposti, da se kloni galamdžija, da vredno uči, da planira budućnost i slično.

Takvi su uglavnom nezanimljivi i nepopularni jer, gle čuda, starije poštuju, svakome se jave i nasmeju. Takvi su izolovani i usamljeni. I nije to pravilo samo među mladima, zapažam.

Mladi su kopija starijih, mladi imaju uzore na svakom koraku.

Sećam se jednog razgovara moje i njene majke, iako mi je bilo tek šest godina.

-Nisi dobra mjaka – govori moja majka njenoj.

Ne čujem dok se igram lutkama za trpezarijskim stolom, ali mislim da je, poznavajući moju baku, bila zatečena i da je verovatno tražila objašnjenje.

-Zato što me nisi naučila da budem lukava i podla – opet čujem glas moje majke, kojim je, pretpostavljam, odgovarala na pitanje.

A ta moja ista majka me je od malena vaspitavala da su stariji zakon, da su roditelji svetinja, da je laž zločin, tračaranje provincijalizam, izdajstvo kukavičluk i da je čast osnova dostojanstva i ugleda ljudskog bića. Sve ono što je učila njena majka kojoj se kasnije zbog one rečenice izvinjavla.

Nego, ono što me zabrinjava to je što ponekada pomislim da su dve ili 10 generacija pre mene možda grešile.

Jer, ponese te sjaj, zaboraviš na skromnost koja je, opet, davno prestala da se ubraja u vrline, pa pred sobom vidiš devojku u Prada i Guči obući i brendiranoj garderobi, sa skupim telefonom i još skupljom šminkom. Mada, ok je to. Sve to može biti spoj modernog i časnog.

Međutim, često mi se desilo da u tom blještavilu otkrijem sve ono što odudara od mog poimanja časti, pa sav onaj sjaj brzo izbeldi, istopi se.

Ono što je najgore u celoj situaciji jeste što se ljudi bez časti često smatraju uspešnim, a njihove loše postupke društvo nagradi. Kada se ljudi nagrade za negativne postupke, to šalje poruku da se takvo ponašanje toleriše i podstiče, umesto da se osuđuje. Zastrašujuće.

Možda je vreme da se zapitamo gde smo pogrešili kao društvo i kako smo došli do ovog stadijuma gde se ljudskost ne ceni više, već se ignoriše i ponižava. Umesto što ćemo se fokusirati na materijalne stvari, žudnjom da nekome učinimo loše, da se smejemo tuđoj muci, trebalo bi da se vratimo osnovnim ljudskim vrednostima. Trebalo bi da se vrednuju ljudi koji čine dobra dela, koji se brinu za druge i koji se bore za prava svih.

Kada sam bila mala, moja prabaka je znala da mi priča događaje iz njenih devojačkih dana. Za primer mi je dala jedan cvet koji više i ne viđam.

-Vidiš ćero, taj cvet kako vremenom raste, on je ‘obučen’, stidi se, sad je go, jer se više ne stidi. Bezstidnost je prošla, takvo vreme dolazi. Čuvaj se, nemoj da dopustiš da te drugi ljudi upropaste, ne znaš kakvo vreme dolazi – govorila je sitna starica umne glave, odrastala u Drugom svetskom ratu.

Kada vidimo da neko čini dobra dela, imamo dve opcije, a to su: verovatno ima neku korist ili je budala, a ono treće, odnosno dobro delo,  ljudskost iskreno ne padne nam ni na pamet.

Stariji ljudi su zatečeni kada pritekne neka mlada osoba u pomoć.

U svetu gde se čini da su loši ljudi primer, možda je vreme da se počne naglašavati dobrota i čast. To su vrednosti koje ne bi smele da se zaborave, a koje treba ponovo uspostaviti u srž društva.

Kao ljudi, moramo da preuzmemo odgovornost za to da se dobro vrati. Samo tako ćemo ponovo uspostaviti normalne ljudske vrednosti i osigurati mirno i spokojno mesto za nove generacije, jer smo mi baš ti koji gradimo budućnost za nova pokoljenja. Jer, mi smo – sadašnjost i nedajmo da nam je uzmu!