Stanče Janjić, iz Bunuševca kod Vranja, od malena je maštala da postane lovac kao i njen otac. Seća se da ga je, kao devojčica, prva dočekivala iz lova i sa svojim drugovima i drugaricama iz komšiluka znatiželjno posmatrala lovinu. Svi zajedno divili su se njegovoj lovačkoj opremi, a pogotovo pušci koju bi on odmah sklanjao van njihovog domašaja. Lovačku pušku prvi put je uzela u ruke sa nepunih četrnaest godina i otada je bukvalno ne ispušta iz ruke. Poznaje je u dušu i prilikom čišćenja ume svaki njen deo da rastavi i sastavi. Ona je i jedina žena u ovom kraju koja se aktivno bavi lovom.

U lovu je krasi izuzetno oštro oko i sa poštovanjem se odnosi prema prirodi i njenim stanovnicima što je čini veoma uspešnim lovcem. Rukovanje puškom učila je od oca. Kaže da joj je dozvolio da se oproba u gađanju tek kada je on procenio da može da uzme pušku u ruke.

U lov na krupnu divljač otišla bez puške

„Otac je za mene, ali i moje drugare to prvo gađanje puškom organizovao sa zadatkom da pogodimo konzerve koje nam je na pristojnoj udaljenosti vezao kanapom za drvo. Tada sam se, na očevo iznenađenje, pokazala dobrim strelecem tako da njemu nije bilo teško da shvati da imam sve predispozicije za dobrog lovca“, priča Stanče.

Ističe da je otac u lov na krupnu divljač poveo tek kada je potpuno ovladala puškom.

„Bilo je to veliko iskustvo za mene. Uživala sam u čarima lova bez obzira što sam među lovcima bila jedina bez puške jer je tako hteo moj otac. Dok se on znalački kretao kroz šumu uvek sam išla iza njegovih leđa i pratila kako se kroz gustiš kreće sa puškom, ali i kako kada nišani kroz mušicu prati metu i umiruje dah pre nego što do kraja pritisne oroz na obaraču“, priseća se Stanče.

Njoj se posrećilo da se uda za čoveka koji se takođe bavio lovom tako da je pored njega i posle udaje nastavila da se bavi ovim hobijem i da se čak specijalizuje za poljski lov, odnosno na sitnu divljač jerebice, fazane, prepelice, zečeve.

“Lov na fazane za mene predstavlja poseban izazov zato što tu lovac treba da pokaže koliko vlada lovačkom veštinom,”, kaže Stanče, ističući da je dodatno lovačko iskustvo stekla u vranjskom Lovačkom udruženju “Fazan” čiji je član već skoro osamnaest godina, ali i gde je naučila da bavljenje lovom ne predstavlja samo odlazak u lov nego i briga o životinjama u zimskim i letnjim mesecima kada im čovek mora pomoći da prežive ekstemne temperature.

Učestvovala u svim hajkama na vukove

Zajedno sa članovima ovog udruženja ona je učestvovala i u gotovo svim hajkama na vukove. Iako je pripadnica nežnijeg pola, njoj nikad nije palo na pamet da odustane jer je želela da i sama da doprinos u njihovom eliminisanju znajući koliku štetu mogu da naprave stočarima.U hajku na vukove ona bi uvek odlazila u pratnji svoja dva lovačka psa, breton rase i nemački dugodlaki.

“Oni su toliko dobri u svom poslu da u lovištu ne može ni muva da proleti, a da je oni ne primate. Kada nanjuše plen obavezno se umire i glavom se okrenu u pravcu u kome se on nalazi. To je za nas lovce pouzdan znak da je naša meta upravo ispred nas.” , kaže Stanče.

Naglašava da nikada nije bila u prilici da ustreli vuka, ali da se sretala sa njim.

“Vukovi su izuzetno lukave životinje i umeju da pobegnu glavom bez obzira čim osete opasnost. To je upravo uradio i vuk sa kojim smo se sreli u ataru selaTrebešinja gde smo organizovali hajku na ovog predatora. Ništa nismo mogli da učinimo jer su nam puške bile u gepeku automobila. Vuk nas je iz daljine samo osmotrio, a onda se dao u beg”, ispričala nam je Stanče.

Dodaje da je posle dobro obavljenog lova najslađi ručak koji se pojede u prirodi, a koji za njih u kazanu napravi njihov kuvar, koji takođe obožava lov. On pogotovo prija u hladnim danima kada se onako umorni, a ponekad i mokri okupe oko tek raspaljene vatre punoj dima. U takvim prilikama oni obično međusobno ispričaju novosti iz sveta lova, a nikada o svojim problemima.